iz poglavlja: ''Misli u leru ili keš protiv esencije duhovnosti''
''...Ostatak večeri provela sam na terasi u razmišljanju. Koliko god sve bivalo jednostavno u toku svakog mog običnog dana, noću bih uvek nabasala na sopstvene misaone lavirinte koji su komplikovali stvar percepcije u mojoj glavi do samog apsurda.Živim u zvanično najsjebanijoj državi na Balkanu. Nemam posao. Okružena sam frikovima koji bi da me karaju i uzmu mi deo života. Tešim sebe da nije ništa strašno to moje promiskuitetno zalaženje u tuđe novčanike; to ponašanje je samo anomalija subkulture okrnjene decenijskim previranjima, samo nužno prodavanje zarad egzistencije.Sa šest godina htela sam da budem astronaut, sa devet doktor i golman, sa trinaest filozof i filantrop, sa petnaest arhitekta, sa nepunih šesnaest ma kakva ispomoć na ratištima širom bivše Jugoslavije, a sa dvadeset i kusur sam postala ološ i odrekla se svih ostalih snova. Pitala sam se kako jedno tako duhovnosti i grotesknosti sklono biće može postati ovo što sam ja danas.Sa terase sam se sklonila tek nešto pre ponoći. Klekla sam kraj svog omiljenog ćošeta sa knjigama i počela prebirati po njima. Uzela sam Jerotića, Daglasa Adamsa, Bibliju i Budističke spise od skupa autora. Uvek tako čitam, od tri do pet knjiga u isto vreme. Ni jedno štivo nikada ne doživljavam kao priču, satiru, roman – sve te pisanije, različitih varbalnih dimenzija za mene su samo odgovori koje tražim, neophodni uplivi u moj um. Negde pred zoru otišla sam na spavanje sa novim a starim pogledima na sebe, svet i samo postojanje. Bez obzira koliko sve bilo duboko, dobronamerno i mudro, ja nisam mogla da spoznam samu suštinu bića, te se pomirih sa tim da će mi bog svakako oprostiti kao što je uradio i sa Marijom Magdalenom. Budizam nema oštro osuđujući pogled na beštije poput mene, sem blagonakloni prikaz o neutralisanju istih unutar nas samih. Vladeta bi me posmatrao tek kroz psihološku prizmu, te bi patologiji ustupio odgovornost za devijantnost mog misaonog sistema i delanja, a jedini za sada prihvatljivi odgovor i dalje pronalazim samo u Daglasovom Autostoperskom vodiču kroz galaksiju – ČETRDESET DVA. Da, slažem se samo sa tim da je čovečanstvo tek toliko zagrebalo po istini i saznanju. Svi mi odgovori liče na Adamsov – četrdeset dva. Poludeću od razmišljanja, skrenuću. Ma ako mi je, tako uvek biva kad ološ ima moral i duhovnost a nema podlogu za gajenje i negovanje istog.Uspori, govorim sebi, prestani sa filozofiranjem, mudrovanjem, uništićeš sebe prejakim mislima. Uspori! Uspori. Uspori…Dobro je, evo smiraja, usporavam. Složih nevini izraz lica i setih se onih cipela koje sam videla u Čumićevom. Roberto Kavali ili Dolče Gabana… Kako sam to mogla da zaboravim… kako sam samo mogla…Zaspah jer misli prebacih u nužni ler.Šta da kažem na sve ovo? Da sam sad kojim slučajem neki filozof, rekla bih sledeće: Svaki put kada razmišljam o egzistencijalizmu upadnem u misaoni proces sličan Fromovom delu – ,,Imati ili biti”. Kad pak misli bacim na konformizam, onda keš preovladava nad esencijom duhovnosti.Pošto nisam palamudičarka, reći ću tek sledeće: Ipak su Roberto Kavali i kupiću ih sutra – ili jednostavno, jebeš misao, gledaj lepotu materijalnog, ovo drugo ne boli.''
''...Ostatak večeri provela sam na terasi u razmišljanju. Koliko god sve bivalo jednostavno u toku svakog mog običnog dana, noću bih uvek nabasala na sopstvene misaone lavirinte koji su komplikovali stvar percepcije u mojoj glavi do samog apsurda.Živim u zvanično najsjebanijoj državi na Balkanu. Nemam posao. Okružena sam frikovima koji bi da me karaju i uzmu mi deo života. Tešim sebe da nije ništa strašno to moje promiskuitetno zalaženje u tuđe novčanike; to ponašanje je samo anomalija subkulture okrnjene decenijskim previranjima, samo nužno prodavanje zarad egzistencije.Sa šest godina htela sam da budem astronaut, sa devet doktor i golman, sa trinaest filozof i filantrop, sa petnaest arhitekta, sa nepunih šesnaest ma kakva ispomoć na ratištima širom bivše Jugoslavije, a sa dvadeset i kusur sam postala ološ i odrekla se svih ostalih snova. Pitala sam se kako jedno tako duhovnosti i grotesknosti sklono biće može postati ovo što sam ja danas.Sa terase sam se sklonila tek nešto pre ponoći. Klekla sam kraj svog omiljenog ćošeta sa knjigama i počela prebirati po njima. Uzela sam Jerotića, Daglasa Adamsa, Bibliju i Budističke spise od skupa autora. Uvek tako čitam, od tri do pet knjiga u isto vreme. Ni jedno štivo nikada ne doživljavam kao priču, satiru, roman – sve te pisanije, različitih varbalnih dimenzija za mene su samo odgovori koje tražim, neophodni uplivi u moj um. Negde pred zoru otišla sam na spavanje sa novim a starim pogledima na sebe, svet i samo postojanje. Bez obzira koliko sve bilo duboko, dobronamerno i mudro, ja nisam mogla da spoznam samu suštinu bića, te se pomirih sa tim da će mi bog svakako oprostiti kao što je uradio i sa Marijom Magdalenom. Budizam nema oštro osuđujući pogled na beštije poput mene, sem blagonakloni prikaz o neutralisanju istih unutar nas samih. Vladeta bi me posmatrao tek kroz psihološku prizmu, te bi patologiji ustupio odgovornost za devijantnost mog misaonog sistema i delanja, a jedini za sada prihvatljivi odgovor i dalje pronalazim samo u Daglasovom Autostoperskom vodiču kroz galaksiju – ČETRDESET DVA. Da, slažem se samo sa tim da je čovečanstvo tek toliko zagrebalo po istini i saznanju. Svi mi odgovori liče na Adamsov – četrdeset dva. Poludeću od razmišljanja, skrenuću. Ma ako mi je, tako uvek biva kad ološ ima moral i duhovnost a nema podlogu za gajenje i negovanje istog.Uspori, govorim sebi, prestani sa filozofiranjem, mudrovanjem, uništićeš sebe prejakim mislima. Uspori! Uspori. Uspori…Dobro je, evo smiraja, usporavam. Složih nevini izraz lica i setih se onih cipela koje sam videla u Čumićevom. Roberto Kavali ili Dolče Gabana… Kako sam to mogla da zaboravim… kako sam samo mogla…Zaspah jer misli prebacih u nužni ler.Šta da kažem na sve ovo? Da sam sad kojim slučajem neki filozof, rekla bih sledeće: Svaki put kada razmišljam o egzistencijalizmu upadnem u misaoni proces sličan Fromovom delu – ,,Imati ili biti”. Kad pak misli bacim na konformizam, onda keš preovladava nad esencijom duhovnosti.Pošto nisam palamudičarka, reći ću tek sledeće: Ipak su Roberto Kavali i kupiću ih sutra – ili jednostavno, jebeš misao, gledaj lepotu materijalnog, ovo drugo ne boli.''
