'Postoji jedna originalna činjenica a u vezi sa svim knjigama o duhovnosti: sve su paradoksalne i delimično neprimenljive. Harmonija kojoj one teže deluje savršeno samo u štivima koja o njoj govore. Kada čovek pokuša da je pretoči u sopstveni život, u jednostavno životvorno funkcionisanje, ta ista harmonija gubi na svojoj stabilnosti, na svom utemeljenju u suštinski drugačiji duh, koji, koliko god da se opire stresu i negativnim emocijama, on ih živi, a živi ih jer reaguje na spoljašnja dešavanja. Duhovnici i religije mogu oplemeniti srca miliona ljudi, ali ne mogu ih spasiti patnje. Osloboditi nekog svakog bola, stresa, emocije, reagovanja, značilo bi osloboditi ga života.'' OKEAN U OKU
''Najgori je čovek bez ciljeva, on luta kao pustinjak sa jedne ideje na drugu i nigde se ne ostvari.'' OKEAN U OKU
"Postoje ljudi u kojima zacelo preovladava energija Stvoritelja nad njihovim čulnim i egzistencijalnim. Ti ljudi, uprkos potrebama sveta za materijalnim, evoluiraju duhovno, prožimajući se tako u srž bića čoveka, te vremenom, u zavisnosti od toga koliki su trag ostavili u čovečanstvu, postaju njegovi najdragoceniji predstavnici. Možda mnogi od nas nisu sposobni misliti tako uzvišeno poput njih, ali su itekako sposobni primiti već obrađenu i fino uobličenu ideju o dobroti. Neki pak ne ostave velike tragove, živeći skromno, povučeno, bogobojažljivo i tiho, naprave promene koje utiču samo na pojedince iz njihovog najbližeg okruženja. Ali količina dobrog se ne meri u brojkama i vremenima, već se uzima kao pandan veličini radosti makar jednog osvojenog srca. A osvajanje jednog bića istinskom dobrotom, jednako je osvajanju čitavog sveta.” OKEAN U OKU
''Tvorče, potrebna ti je velika pomoć da održiš funkcionalnim već stvoreno i da stvoriš novo koje će moći da bude funkcionalno...'' OKEAN U OKU
'Čvrsto verujem u duhovnost, ona je moćnija od svake religije. Bog može biti mnogo toga, zavisno od stepena duhovnosti verujuće osobe.'' OKEAN U OKU
''Nebo je i juče bilo plavo, ali svako ko tvrdi da je zeleno ima potpuno pravo na svoje viđenje istine i samim tim je u pravu.'' OKEAN U OKU
''Ako sudite o ljubavi po veličini nevolja kroz koje ste prolazili u danima voljenja, nadogradićete na njenu suštinu ukuse pelina i razočaranja, te će svaka buduća ljubav imati zadah robovanja prošlosti a ne sladostrasni miris slobode. I svako ko zakuca na dveri vaše duše biće u vašim očima niko drugi do bivši dželat vaših plemenitosti i milih davanja jer vi tako ogorčeni ne možete videti ljude onakvima kakvi oni jesu već onakvima kakvi vi jeste sazdani od prošlosti...'' OKEAN U OKU
...Otkud im pravo da prstom pokazuju na izgubljenu ovcu; kako se usuđuju da kažiprst upere baš u mene, koja, nakon svega, i nisam toliko loša, možda tek drugačija. Nemam pojma kada su počeli da penetriraju u moju logiku, uporno, zajedljivo, suptilno; hoće da je iskrive, preobraze, načine je svojom. Ne dam svoje snove i ubeđenja. Neka crknu, ali mene neće promeniti i uobličiti. Ne ugađam gomili! Poziva me u crkvu, na molitvu, na iskupljenje. Nisam ja agnostik, smatram to opredeljenje velikim ciljem za malenog čoveka; ali nisam ni vernik, nekako mi surovo zvuči to da je prvobitni ljudski greh proizišao iz gastronomskih apetita nezahvalne, gole devojke. Nisam ja ono što bi ti i gomila tebi sličnih želeli da budem. Nisam očajna domaćica, ni majka, nisam vernica, ni sluga božji. Ja… ja sam samo posledica nečije ekstaze, mladost nečije mladosti, ja sam savršeni život u nesavršenom biću. Moj duh je slobodan a telo razuzdano. Sebičan je taj Bog, sebičan i nepravedan. Razmišlja mudrošću i banalnošću jednog deteta, traži da bude voljen, očekuje da se zbog njega strada, govori jezikom vladara i iziskuje potčinjenost, odanost. Porekao je svako objektivno rasuđivanje i razapeo ljudski rod na stub srama. Prekoreva sve što je pružio. Takav gospod samo je unutrašnji sadržaj ljudske svesti. Sami smo sebe prokleli i sputali. Neka me i gledaju kao crnu ovcu, kao grešku, zlo koje se uvuklo među njih i tu tiho obitava. Ne mogu me promeniti. Drugačija sam. Čeznu za mnom a ne podnose me, dive mi se a proklinju me, zovu me k sebi a odbacuju me. Idora, čujem moju dušu kako upozorava, ne poklekni pred njima, sve im daj, mene im ne daj, ako mene daš, prodala si sebe… Idora… ne daj me.
''Svaka žena sanja da bude jedina svom muškarcu; kad taj san izbledi pod udarom stvarnosti, ostaje onaj rezervni: ako ne može biti jedina, neka bar bude najbolja.'' GOLA IDORA
''Ne želim da ponovo razmišljam o njemu. On ima nju i šta ću mu ja, moj broj, bilo koje moje sutra, to njemu ne treba. Pokušaću da ga se klonim. Zaljubljena sam,srećna,besposlena,hirovita, cinična, slobodna i šta će mi on da mi sva ta stanja svesti pokvari. Neću ga nazad. Ne volim ga više, ne kao pre. Patim još samo za tom izvini-što-sam-ti-skenjao-život rečenicom, za njim više ne.'' GOLA IDORA
"Carpe diem, govorim sebi, potroši dan, on je ionako kusur od života, rasitni ga i spiskaj taj sitniš na prosjake, kraljeve, ludake i licemere, na poznanike i familiju, na prijatelje kojii to nisu, na suze i smeh, na nadanja i varanja, ulaganja i gubljenja, na hranu i piće, na mediokritete i uzaludne ljubavi... Vazda je tako bilo i uvek će biti, ko god da si, niko ili neko, sve jedno je... Carpe diem..." GOLA IDORA
''Srela sam hiljade muškaraca koji vole svoje žene a pri tom ih varaju,ali nisam srela ni jednog koji vara svoju ženu, a zaljubljen je u nju.Prevara nije tako strašna,za mudre parove, čak je i nužna jer izvlači ljude iz jednoličnosti i monotonije, koja je uvek, po pravilu,kobna za ljubav.Svaka mudra žena znaće kad treba da prećuti muškarčevu neveru,a svaki pametan muškarac umeće to da iskoristi na najbolji mogući način.'' GOLA IDORA
Danijela Knez
Iako me mnogi znaju kao autorku Gole Idore (gde sam na sarkastičan i kontroverzan način sa uplitom autentičnih dijaloga i pripovedanja po principu undergraund slenga, predstavila Srbiju nakon moralnog i svih ostalih potonuća u vredonosnom smislu; podsetiću vas da sam mnogo pre nje, onih dana početaka ratova na prostorima širom bivše Jugoslavije, sa svojih nepunih šesnaest, sedamnaest.. koliko već godina, svet posmatrala dosta ozbiljnije, te da sam i sama po prirodi ’stvaralačkog pera’ privatno dosta drugačija, možda čak i konzervativnija ako uračunam lične stavove. Čisto da se ne zaboravi (da i ja sama ne smetnem s uma ono što sam nekada stvarala) izneću ovde neke moje citate iz prethodna dva romana kojima bar za sada nije ni vreme ni mesto da dožive reizdanja – što naravno nikako ne umanjuje njihovu vrednost.
Hrišćanstvo smo urezali u krv; oni su je prosuli. Zatim smo veru usadili u oko; oslepeli su nas. Naposletku smo sva pravoslavna nadanja udenuli u srpske žuljave noge; zato proganjani bežimo, saplićemo se ali ne posustajemo.
Danijela Knez
Kada bi svo zlo ovoga sveta stavili na naše terazije pravde, preuzevši ličnu odgovornost i sagledavajući bez pristrasnosti, toliko bi sve prevagnulo na jednu stranu, da bismo se uplašili samih sebe.
Danijela Knez
Svete, čuvaj se svojih ludaka. Oni još nisu završili misiju, bar ne dok ne podele svoje ludilo sa tobom.
Danijela Knez
Samo su one reči moćne koje ostaju nedorečene, samo su ona srca velika koja ostaju neshvaćena. Reći sve znači zatvoriti krug i sebe u njemu.
Danijela Knez
Usnuli sanjari, predstavnici aristokratije otimanja, beru sreću sa drveća sudbine i i ne mole nikoga ni za šta.
Danijela Knez
SRB
Ti si Srb. Znam. Osećam to po tvom znoju. Smrdiš na konjski vonj. Upregnut si i išiban. Vučeš sa sobom tvoje polumrtvo telo i svađaš se sa svojim polumrtvim mislima. Guraju te u kaljugu i kradu plodove sa tvojih oranica. Daju ti rđavo ordenje za hrarost. Žrtvuješ sinove i kćeri, učeći ih ponosu umirućih naroda. Dao si da ti oči iskljuju lešinari i da ti telo u tuđini proguta neplodna zemlja spašavajući tuđe domove i tuđu decu. Tuđa deca su danas divlji psi koji se hrane tvojim mesom. A, ti? Šta je sa tobom? Tebi je još jedino ostalo da se tako gladan i izmučen hraniš crvima da se i oni u tvom očaju ne bi hranili tobom.
Danijela Knez
SRBIJA SE SRPSTVU KLELA
Ne govorite laži! Niko da ih nije rekao, čujete li?! Neko me je iskidao i bacio me psima – ali to niste vi. Niste vi? Da li ste me vi izdali? Lažete! Gledate me u oči i kažete da niste. Preživeću ja... o još kako. Gaze po meni i pljuju me oni koji mi se zaklinju na vernost. Dah mi je umoran zbog vas. Mučite me. Čekate moje mrtvo telo; kada ga rastrgnu zveri, tek onda ćete se za njega boriti i vi, hijene i lešinari, ako pre toga od nesloge i zavisti ne pojedete jedni druge.Zašto ste me izdali? Zar oni koji mi se zaklinju na vernost – moji laureati u udobnim stolicama nalik na prestole, moje maskote kraljeva i vladavina koje biraju moja deca. Da ste me štitili, da ste me bar malo voleli i da se mnogi od vas nisu prodali, ja ne bih bila ono što sam sada. Ne bih bila ni Sodoma ni Gonmora, ni krv, ni glad, ni patnja, ni groblje svojo deci. Bila bih mati Srbija! Bila bih ponos!
IZ ROMANA ''BUDUĆNOSTI, OPROSTI IM SADAŠNJOST''
Iz mog romana BUDUĆNOSTI, OPROSTI IM SADAŠNJOST koji sam napisala sa svega dvadeset četiri ili pet godina...više se i ne sećam. Imao je tu sreću da bude nagrađen kao manuskript, te da osvoji novčanu nagradu. Odšampan je kao samostalno izdanje u malom broju primeraka, bez ambicije prema predstavljanju nekoj od izdavačkih kuća Srbije ili daljem publikovanju. Imam više razloga zašto sam se odlučila za tako skroman korak. Jedan od njih je i taj da nisu bila vremena za ratne priče uporedo sa činjenicom da sam prioritet davala ličnoj satisfakciji, a ne komercijalizovanju dela.BUDUĆNOSTI, OPROSTI IM SADAŠNJOST je priča o praštanju, kajanju, neizrecivosti dobra i zla koji su sve samo ne standardizovano crno-beli moralni šabloni. Ovo je priča o ratnom zločincu koji se nekažnjenonakon rata na prostorima bivše Jugoslabvije infiltrirao među običan svet i tu dugo egzistirao kao ugledni intelektualac koji je ljudima iz okruženja bio poznat jedino po dobrim delima koja je činio. Zašto ih je činio i ko je zapravo on kao humanista, imate prilike da saznate ovde , u ovom odlomku koji govori o ispraznosti i besmislu rata, te o ispovesti glavnog aktera.
''Стигла је у стан врло брзо. Стропоштала се на кревет,одахнувши од велике врућине која ју је захватила при повратку кући. Замишљено погледа коверту у својим рукама. Читки, ренесансни рукопис красио је бели папир. Миони се тада сопствено име учини лепшим него икада, исписано Аташевићевим налив пером поседовало је необичну драж. Узлазне линије и меки прелази из слова у слово, опточени финоћом, указиваху на све потајно Романово стремљење ка необичности и истанчаности духа. Потресено извади писмо из коверте и упути снебивајући поглед у страну, неспремна да прими у свест казивање тог стаменог човека. Плаши се покојникових демагошких приказа стварности, осећа да чак и мртав може утицати на њено крхко биће. Удахну дубоко, прибра се и погледом обухвати читку дубину последњег Романовог признања:
Драга Миона,
Част ми је била познавати те. Иронично је да један суицидни грешник, до вјек и вјекова немио себи, па самим тим, сложићеш се немио и Господу, сконча природном смрћу, па опет, десило се тако само стога што је све могуће. Богдан и ти добродошли сте ми у сврху искупљења. Морам ти признати, сада, на крајњем послетку, да у теби има још доста детиње наивности, невезано за твој интелект, већ за немогућност да схватиш да је опора и безлична борба за моралним правоверјем. Узалудно је предавати се ма каквим сврсисходним начелима. Добри људи пате, добри људи су гажени и унакажени од зла. Чувај се сладуњавих и непотпуних облика безгрешности. Сећам се оне неоправдане жртве за скромно дете Божје, Јулију; није ли било помало претерано с твоје стране жртвовати се. Ох, добрице, ја бих те такву радо турио у Нојеву барку и послао пут спасења, али туробна стварност и место где живиш отрезниће те нагло. Схватићеш да себе треба давати у ретким приликама, када је циљ изоштрен на нишану правде, а он као такав ваља бити оправдан и тежак. Ситна сплеткарења и попуштања у сврху доброг су само додворавање сопственом егоизму и помало крађа туђих симпатија. Шта год да ти је био циљ од та два, мани се туђег бола док не разапнеш свој сопствени. Остављам ти у наслеђе свест о суровости. Надам се, будем ли ти предочио голготу битисања, схватићеш где се треба омеђити од срљања. Ако не знаш како у исто време можеш бити морално мирна а са зрелим гардом наспрам људи, нађи средину; не претерано, не буквално, тек… постанеш ли икада кукољ у житу, не убиј из задовољства или похлепе, већ из вере у то да радиш исправну ствар. Узимај, кидај зубима, прогони туђе и брани своје. Нема правде… веруј у то. Када сам јуришао с ратишта на ратиште, ја ништа друго до људске крви и меса утопљених у земљу нисам видео. Памет ми се помутила од силних страдалника. Турци и усташе разгневише животињу у мени, те сам тек тада растрзао људе као гладни курјак… брат је за братом кукао и нарицао. Не, није српство страдалник у овоме рату, већ је жртва читав југословенски народ. Како ми од њиховијех кукасмо, тако и они од нашијех злотвора. Вазда је међу људима зла – вели ти то зли човек, па веруј. Ја јесам животиња, али сам рођен у брлогу мржње и растао у још горем зверињаку, а мало нас је било лоших, недовољно, да на зверства узвратимо зверством једнаком силином. У почетку беше правда али ја издах Бога, а што је време више узмицало ја на крају издах и српски народ и брата 'рвата и Бога. Ал’ гле ироније, једнак је злочин и своје и туђе убити.
Не. Немој ме презрети. Нема разлога. Враћам теби и твом чеду отето. Цикличну имовину српства у егзилу. Што они нашем народу узеше, ево мене где њино враћам. Јесам ли грешан због тога? Јесам! Јесам ли се кајао тада? Нисам! Кајање ми сада навире у часима ослабљености овог истрошеног тела. Нисам ја теби сва та добра учинио и твоме чеду оставио аманет зарад тога што правде има у свету, већ да у овим тешким данима мање мрзим самога себе, да добрим делима искупим погану душу. Звер је нашла добрице да окаља грехе. Ипак, то како си ме гледала последњих годину дана и како си у мени разоткривала ту притворну племенитост, све је то будило нове погледе ове маторе будале на себе сама; у тренуцима највеће моје слабости ја желех да поверујем да јесам добар. Моли Бога за овога олоша, јер олош не имаде снаге да измоли опрост за самога себе...
Неутрални сам посредник из инферна; ипак ничег доброг не бејаше у мени, вазда сам зло чинио, али веруј овом старцу, у сред свег тог зла које чињах наврну ми кајање на уста, на очи, на душу и видех каква сам гнусоба, каква звер јесам. Опрости ми хрватска мајко, опрости ми ти мило чељаде које се понизно Алаху својему молиш, опрости ми сестрице српкињо, нема кривога народа у овоме рату, све је до кривње лошијех људи, те до кривње оних који тражише освету над лошима.
Ја ти велим, дете, видела си моје сузе у часу немилости, међу стрмим голетима видели су невини како плаче звер. Ниси ти, Миона, мени опростила злочине већ си себе наднела над злом потурањем леђа под вером у Господа. Пред некима ћеш грбава са тим теретом добра испасти, ал’ у очима Господа крила анђеоска имадеш. А за моје очи ме не питај, ја само видим тебе такву каква јеси, неокаљану и осуђену на бол. Још ти тако пуно недостаје да будеш кучка, греше они који мисле да то већ јеси. Једва да те штенетом могу назвати. Добрице мала… чувај се свог добра… опрезно руководи с њим… убојито је, колико и зло.
Morituri te salutant
Папир јој исклизну из ознојених руку и она заплака. Беше у тим сузама бола, но, крај тог осећаја протутња и силовит презир.
Ни једно ни друго осећање не бејоше довољно јаки да преовладају, па опет, тог дана душа јој се кидала од горчине. Наредног јутра признала је себи да плаче само за онима које воли… и опет је плакала.
Тог преподнева није отишла на сахрану. Посматрала је из прикрајка свет који се скупио над свеже ископаним гробом. Непозната гомила људи, заједно са спремачицом, возачем, телохранитељем и адвокатом формално је одала последњу почаст покојнику на ужареном јулском сунцу. Миона примети да о његовој смрти нико не говори наглас. Сви су суздржано шапутали у туђе ушне шкољке, пребирали очима по придошлом свету, питајући се потајно ко је наследник. Иако спремни на улагивање неслућених размера, жртва њихових поганих мисли било је тек шестогодишње дете, несвесно свог новостеченог богатства. Та чињеница ужасну девојку, али је не уплаши. Била је спремна да заштити Богдана од сваког људског зла.
Након што се маса разиђе, она лагано приђе хумки. Клекну над топлом набацаном црницом и прошапута:
- Зар на умору да оклеветаш самог себе… мени, која те поштујем? Ђубре једно маторо… како сам ти се само дивила… Нек’ ти је лака земља. Ја сам ти давно опростила… и Бог ће ваљда… једног дана. Збогом жртво, убицо и хуманисто, звери и грешнику, збогом племенити човече…
Не. Више никада није заплакала за њим, али је у многим одмаклим ноћима и раним праскозорјима, посматрала себе у огледалу, ознојену, нагло пробуђену и дрхтаву. У очима је видела јасан, резак бол. Звао се његовим именом.
Прошло је месец дана од трагичног догађаја. Миона је увидела да и даље нико није гласно говорио о Аташевићевом усуду. Преносиле су се ту и тамо непотпуне гласине сервиране уз јутарњу кафу, комшијске посете, колегијално чаврљање усред радног времена. Тек половична истина изнета је на видело, док су људске препричаване лажи попримале облик тачности, не стога што су се заиста збиле и постојале већ само зато јер су стално обнављане и величане из уста и глава радозналог обичног света. Није га бранила, ћутке је подносила слободоумне претпоставке, трачева незасите масе. Веровала је да јој Роман никада не би дозволио да говори у његово име. Каприциозно надмен али умерен у ентузијазму величања сопственог бића, увек је дословце прихватао критике и обмане о себи самом, не оспоравајући ни једну реч. Мало ко је знао да се иза таквог понашања крије самоиронија и нехајност, заправо, тек, непоштовање самонаметнутих критичара. Управљао се етиком као јединственим обликом слободне идеологије. Специфичне и помало грубе предрасуде о моралу изградио је само за себе и тиме се омеђио од осећаја кривице за све што је чинио.''
Danijela Knez
Нема коментара:
Постави коментар