Iz mog romana BUDUĆNOSTI, OPROSTI IM SADAŠNJOST koji sam napisala sa svega dvadeset četiri ili pet godina...više se i ne sećam. Imao je tu sreću da bude nagrađen kao manuskript, te da osvoji novčanu nagradu. Odšampan je kao samostalno izdanje u malom broju primeraka, bez ambicije prema predstavljanju nekoj od izdavačkih kuća Srbije ili daljem publikovanju. Imam više razloga zašto sam se odlučila za tako skroman korak. Jedan od njih je i taj da nisu bila vremena za ratne priče uporedo sa činjenicom da sam prioritet davala ličnoj satisfakciji, a ne komercijalizovanju dela.BUDUĆNOSTI, OPROSTI IM SADAŠNJOST je priča o praštanju, kajanju, neizrecivosti dobra i zla koji su sve samo ne standardizovano crno-beli moralni šabloni. Ovo je priča o ratnom zločincu koji se nekažnjenonakon rata na prostorima bivše Jugoslabvije infiltrirao među običan svet i tu dugo egzistirao kao ugledni intelektualac koji je ljudima iz okruženja bio poznat jedino po dobrim delima koja je činio. Zašto ih je činio i ko je zapravo on kao humanista, imate prilike da saznate ovde , u ovom odlomku koji govori o ispraznosti i besmislu rata, te o ispovesti glavnog aktera nakon njegove smrti.
''Стигла је у стан врло брзо. Стропоштала се на кревет,одахнувши од велике врућине која ју је захватила при повратку кући. Замишљено погледа коверту у својим рукама. Читки, ренесансни рукопис красио је бели папир. Миони се тада сопствено име учини лепшим него икада, исписано Аташевићевим налив пером поседовало је необичну драж. Узлазне линије и меки прелази из слова у слово, опточени финоћом, указиваху на све потајно Романово стремљење ка необичности и истанчаности духа. Потресено извади писмо из коверте и упути снебивајући поглед у страну, неспремна да прими у свест казивање тог стаменог човека. Плаши се покојникових демагошких приказа стварности, осећа да чак и мртав може утицати на њено крхко биће. Удахну дубоко, прибра се и погледом обухвати читку дубину последњег Романовог признања:
Драга Миона,
Част ми је била познавати те. Иронично је да један суицидни грешник, до вјек и вјекова немио себи, па самим тим, сложићеш се немио и Господу, сконча природном смрћу, па опет, десило се тако само стога што је све могуће. Богдан и ти добродошли сте ми у сврху искупљења. Морам ти признати, сада, на крајњем послетку, да у теби има још доста детиње наивности, невезано за твој интелект, већ за немогућност да схватиш да је опора и безлична борба за моралним правоверјем. Узалудно је предавати се ма каквим сврсисходним начелима. Добри људи пате, добри људи су гажени и унакажени од зла. Чувај се сладуњавих и непотпуних облика безгрешности. Сећам се оне неоправдане жртве за скромно дете Божје, Јулију; није ли било помало претерано с твоје стране жртвовати се. Ох, добрице, ја бих те такву радо турио у Нојеву барку и послао пут спасења, али туробна стварност и место где живиш отрезниће те нагло. Схватићеш да себе треба давати у ретким приликама, када је циљ изоштрен на нишану правде, а он као такав ваља бити оправдан и тежак. Ситна сплеткарења и попуштања у сврху доброг су само додворавање сопственом егоизму и помало крађа туђих симпатија. Шта год да ти је био циљ од та два, мани се туђег бола док не разапнеш свој сопствени. Остављам ти у наслеђе свест о суровости. Надам се, будем ли ти предочио голготу битисања, схватићеш где се треба омеђити од срљања. Ако не знаш како у исто време можеш бити морално мирна а са зрелим гардом наспрам људи, нађи средину; не претерано, не буквално, тек… постанеш ли икада кукољ у житу, не убиј из задовољства или похлепе, већ из вере у то да радиш исправну ствар. Узимај, кидај зубима, прогони туђе и брани своје. Нема правде… веруј у то. Када сам јуришао с ратишта на ратиште, ја ништа друго до људске крви и меса утопљених у земљу нисам видео. Памет ми се помутила од силних страдалника. Турци и усташе разгневише животињу у мени, те сам тек тада растрзао људе као гладни курјак… брат је за братом кукао и нарицао. Не, није српство страдалник у овоме рату, већ је жртва читав југословенски народ. Како ми од њиховијех кукасмо, тако и они од нашијех злотвора. Вазда је међу људима зла – вели ти то зли човек, па веруј. Ја јесам животиња, али сам рођен у брлогу мржње и растао у још горем зверињаку, а мало нас је било лоших, недовољно, да на зверства узвратимо зверством једнаком силином. У почетку беше правда али ја издах Бога, а што је време више узмицало ја на крају издах и српски народ и брата 'рвата и Бога. Ал’ гле ироније, једнак је злочин и своје и туђе убити.
Не. Немој ме презрети. Нема разлога. Враћам теби и твом чеду отето. Цикличну имовину српства у егзилу. Што они нашем народу узеше, ево мене где њино враћам. Јесам ли грешан због тога? Јесам! Јесам ли се кајао тада? Нисам! Кајање ми сада навире у часима ослабљености овог истрошеног тела. Нисам ја теби сва та добра учинио и твоме чеду оставио аманет зарад тога што правде има у свету, већ да у овим тешким данима мање мрзим самога себе, да добрим делима искупим погану душу. Звер је нашла добрице да окаља грехе. Ипак, то како си ме гледала последњих годину дана и како си у мени разоткривала ту притворну племенитост, све је то будило нове погледе ове маторе будале на себе сама; у тренуцима највеће моје слабости ја желех да поверујем да јесам добар. Моли Бога за овога олоша, јер олош не имаде снаге да измоли опрост за самога себе...
Неутрални сам посредник из инферна; ипак ничег доброг не бејаше у мени, вазда сам зло чинио, али веруј овом старцу, у сред свег тог зла које чињах наврну ми кајање на уста, на очи, на душу и видех каква сам гнусоба, каква звер јесам. Опрости ми хрватска мајко, опрости ми ти мило чељаде које се понизно Алаху својему молиш, опрости ми сестрице српкињо, нема кривога народа у овоме рату, све је до кривње лошијех људи, те до кривње оних који тражише освету над лошима.
Ја ти велим, дете, видела си моје сузе у часу немилости, међу стрмим голетима видели су невини како плаче звер. Ниси ти, Миона, мени опростила злочине већ си себе наднела над злом потурањем леђа под вером у Господа. Пред некима ћеш грбава са тим теретом добра испасти, ал’ у очима Господа крила анђеоска имадеш. А за моје очи ме не питај, ја само видим тебе такву каква јеси, неокаљану и осуђену на бол. Још ти тако пуно недостаје да будеш кучка, греше они који мисле да то већ јеси. Једва да те штенетом могу назвати. Добрице мала… чувај се свог добра… опрезно руководи с њим… убојито је, колико и зло.
Morituri te salutant
Папир јој исклизну из ознојених руку и она заплака. Беше у тим сузама бола, но, крај тог осећаја протутња и силовит презир.
Ни једно ни друго осећање не бејоше довољно јаки да преовладају, па опет, тог дана душа јој се кидала од горчине. Наредног јутра признала је себи да плаче само за онима које воли… и опет је плакала.
Тог преподнева није отишла на сахрану. Посматрала је из прикрајка свет који се скупио над свеже ископаним гробом. Непозната гомила људи, заједно са спремачицом, возачем, телохранитељем и адвокатом формално је одала последњу почаст покојнику на ужареном јулском сунцу. Миона примети да о његовој смрти нико не говори наглас. Сви су суздржано шапутали у туђе ушне шкољке, пребирали очима по придошлом свету, питајући се потајно ко је наследник. Иако спремни на улагивање неслућених размера, жртва њихових поганих мисли било је тек шестогодишње дете, несвесно свог новостеченог богатства. Та чињеница ужасну девојку, али је не уплаши. Била је спремна да заштити Богдана од сваког људског зла.
Након што се маса разиђе, она лагано приђе хумки. Клекну над топлом набацаном црницом и прошапута:
- Зар на умору да оклеветаш самог себе… мени, која те поштујем? Ђубре једно маторо… како сам ти се само дивила… Нек’ ти је лака земља. Ја сам ти давно опростила… и Бог ће ваљда… једног дана. Збогом жртво, убицо и хуманисто, звери и грешнику, збогом племенити човече…
Не. Више никада није заплакала за њим, али је у многим одмаклим ноћима и раним праскозорјима, посматрала себе у огледалу, ознојену, нагло пробуђену и дрхтаву. У очима је видела јасан, резак бол. Звао се његовим именом.
Прошло је месец дана од трагичног догађаја. Миона је увидела да и даље нико није гласно говорио о Аташевићевом усуду. Преносиле су се ту и тамо непотпуне гласине сервиране уз јутарњу кафу, комшијске посете, колегијално чаврљање усред радног времена. Тек половична истина изнета је на видело, док су људске препричаване лажи попримале облик тачности, не стога што су се заиста збиле и постојале већ само зато јер су стално обнављане и величане из уста и глава радозналог обичног света. Није га бранила, ћутке је подносила слободоумне претпоставке, трачева незасите масе. Веровала је да јој Роман никада не би дозволио да говори у његово име. Каприциозно надмен али умерен у ентузијазму величања сопственог бића, увек је дословце прихватао критике и обмане о себи самом, не оспоравајући ни једну реч. Мало ко је знао да се иза таквог понашања крије самоиронија и нехајност, заправо, тек, непоштовање самонаметнутих критичара. Управљао се етиком као јединственим обликом слободне идеологије. Специфичне и помало грубе предрасуде о моралу изградио је само за себе и тиме се омеђио од осећаја кривице за све што је чинио.''
Danijela Knez
