LU ANDREAS SALOME

Na hiljade redova napisano je o Lu Andreas-Salome. Rođena 12. februara 1861. godine u Sankt Petersburgu kao ćerka generala nemačkog porekla u službi cara Aleksandra drugog, i majke, koja je bila dankinja. Mala Lu kako su je zvali ni po čemu nije mogla da pretenduje na slavu. Premda je imala veće obrazovanje nego ono koje je uglavnom bilo rezervisano za žene njenog vremena, uprkos dosta obimnom delu na nemačkom jeziku po kome je, u svoje vreme, bila poznata ipak, ono što ju je obeležilo jeste činjenica da je Lu Andreas-Salome bila fascinacija za najveće mislioce muškog pola njenog vremena.
Ostavila je vidan trag u životu tri danas izuzetna čoveka: Ničea, Rajnera Marije Rilkea i Sigmunda Frojda. Bila je to dobitna kombinacija koja joj je na neki način omogućila da se vine ka zvezdama. Pošto je ustanovljeno da je to izuzetno stvorenje moglo da parira trojici velikana na intelektualnom nivou, ljudi su počeli da se zanimaju za nju. Biografije i eseji preplavili su police i još i danas ih preplavljuju. Ova žena, najzagonetnija među ženama i dan danas pobuđuje pažnju i u vezi sa njom uvek se postavlja isto pitanje: kako je uspela da bude do te mere facinantna, magično opčinjujuća, erotski i duhovno neodoljiva za najveće muške umove toga vremena.

Svi mi saznajemo o Lu iz istih izvora: njenog ‘’Dnevnika’’, njene autobiografije, njenih pisama, preko junakinja njenih romana i iz njenih eseja. Međutim, Lu je silovito prekrajala svoje tekstove, naslućujući da će posle njene smrti biti plen radoznalaca. Povrh svega, umela je i veoma dobro da laže, ili drugačije rečeno - bila je maštovita i inventivna. Čak se i njeni biografi, navodno dobro obavešteni, po svoj prilici nisu usuđivalili da otvoreno govore o misterioznoj, intrigantnoj, Lu Andreas-Salome.
No, da krenemo od početka.
Najpre, otkud joj to ime dive ili kurtizane?
Salomeovi, prilično brojni u Francuskoj u 15. i 16. veku, bili su iberski Jevreji koje je Inkvizicija proterala iz Španije i Portugalije. Neki od tih iberskih Jevreja stigli su do Holandije, kao recimo Spinozina porodica, ali ih je najviše bilo na mediteranskom primorju sve do Otomanskog carstva, koje ih je rado prihvatalo.
Stigavši u Francusku, jedan deo tih Jevreja se nastanio u Avinjonu, gde su živeli ne preterano lagodno, ali ipak bolje nego u španiji. Izvesni Andre Salome bio je beležnik u Bou oko 1500. godine. Imao je mnogo dece i porodica se razgranala.
Ne zna se kako je odlučio da se preobrati u protestantsku veru u vreme kada je hrišćanska reformacija hvatala puni zamah. To je bilo otprilike u isto vreme kada je jedan drugi poznati Jevrejin, Nostradamus, odlučio da postane hrišćanin.
Avaj! To je samo značilo zameniti jedno progonstvo drugim; protestanti će ubrzo postati meta svih mogućih napada. Dvorac u Bou, u Provansi, sravnjen je sa zemljom. Moglo se ili izginuti ili otići.
Salomeovi su otišli u Nemačku, koju su trupe Luja XIV, potpuno opustošile, i pridružili se palatinskoj koloniji u kojoj su Francuzi i dalje govorili svojim jezikom.
I ovaj put su se pokazali kao vredni i preduzimljivi radnici. Pradeda Lu Salome je postao imućni grđanin Talina. Zatim, videvši izvanredan ekonomski razvoj Rusije pod caricom Katarinom, odlučuje da se nastani kao trgovac u Sankt Petersburgu. Zdrava pradedova logika i logika svih ostalih Salomea nagrđena je blagostanjem.

I tako stižemo do Lu. Rođena je u veličanstvenom službenom stanu u zgradi generalštaba u Sankt Peterburgu. Njen otac je već u poodmaklim godinama, ali očigledno nema visok položaj. Budući da je kao kapetan imao izvesnih zasluga za vreme pobune u Varšavi, bio je u carevoj milosti. Međutim, usled zdravstvenih problema morao je da odustane od aktivne vojne službe; ostao je da radi pri administraciji i od tada nije uznapredovao dalje od pukovnika, što, uostalom, i nije bilo tako loše.S određenim brojem godina, Gustav Salome je zatražio i dobio najskromniju ali naslednu plemićku titulu koja je davana vernim podanicima Carstva. Toliko o aristokratskom poreklu koje mu Lu pripisuje: u pitanju je samo administrativna formalnost. Mnogi govore da Lu nije snob: ona sanjari, i uvek će ostati sklona maštanju. Uostalom, tu njenu sklonost ka neznatnom ulepšavanju stvarnosti moguće je objasniti činjenicom da je za nju njen otac bio general Fon Salome, carev savetnik, majku su joj zvali ‘generalicom’, a i u pasošu same Lu je, uz odobrenje vlasti, stajala identifikaciona naznaka - general! Administracija je predusretljivija i lakše daje neke povlastice nego vojna hijerarhija.Iako Gustav fon Salome nije baš toliko veličanstven koliko njegova ćerka tvrdi, ipak je to lep čovek, elegantan i dostojanstven: sušto oličenje romantičarske generacije kojoj pripada. Njegov dom u Sankt Petersburgu je sastajalište intelektualaca, a on obožava svoju ćerkicu, rođenu nakon pet sinova, za koju je on slika samog Boga Oca.Dete će na rođenju dobiti ime Lujza, po majci, ali će je u porodici uvek zvati Ljolja, što je ruska varijanta imena Lujza. Ime Lu se pojavljuje tek kasnije I pod drugim okolnostima.Gospođa Salome, majka male Lu, je lepa i šarmantna, odlična domaćica, savršena supruga, ali očigledno nesposobna da se suprotstavi svojeglavoj ćerci koja radi i uvek će raditi samo kako njoj odgovara, ne iz obesti, nego zato što je takva po prirodi. Jednog dana je pošla s majkom na plažu. Gledajući majku kako pliva obratila joj se rečima:

‘’Molim te, udavi se!’’‘

’Ali onda bih umrla!’’ odgovorila je majka gutajući knedlu.‘

’Pa šta? Njičevo.’’ odgovorila je devojčica.

Kasnije će gospođa Salome organizovati razne čajanke i prijeme kako bi Lu mogla da se druži s devojčicama dobrog porekla, među kojima ima i njenih školskih drugarica, ali ona beži iz škole uz, kako kaže ‘’očevu saglasnost’’ jer se dosađuje se s tim brbljivim i površnim stvorenjima koja samo znaju da pričaju o odeći i budućim brakovima, što je njoj smešno. Kako neko može da se uda? I oko ovog će pitanja dosta dugo ostati kategorična, da bi onda pristala da stupi u jedan veoma čudan brak. Ali o tome ćemo kasnije.Petorica braće je obožavaju; veseli su i dragi, oni su joj drugari u igri i više od toga. Čitavog života će sačuvati sliku o muškarcima koju su joj oni ostavili: nikada nijedna žena koja je kasnije smatrana ‘feministkinjom’ nije ispoljavala veću nežnost prema muškarcima, kao što je ona, gledajući ih kao nekada svoju braću, pod uslovom da je ne dodiruju.Jedan bitan, suštinski bitan događaj obeležio je njenu mladost: izgubila je poverenje u Boga, u njegovo postojanje.Odrasla je u veoma pobožnoj porodici i veruje da Bog liči na njenog oca, kome je istinski privržena; veruje da je Bog dobar, milostiv, da nas razume, i da sluša nju, Lu, kada mu uveče pre nego što zaspi, priča šta je radila preko dana. Međutim, jednog dana joj je sluga ispričao da je dvoje siromaha htelo da se uvuče u kuću da ih je on, Salomin otac Gustav isterao, i da su ih posle našli mrtve, otopljene ispred praga. Bila su to u stvari dva sneška belića sluga je hteo da se našali s njom. Ali ona to ne shvata kao šalu, i užasnuta je pričom. Kako je moguće istopiti se? I šta se dešava s tim delom nas koji se otopi? Šta? Moli Boga da joj odgovori, ali odgovora nema. Tada se u njen duh uvlačila bolna sumnja: a šta ako Bog ne postoji?I sa sedamdeset godina će se preispitivati, i jednom prilikom će reći svom prijatelju Frojdu da je to pitanje zaokuplja i dalje: da je po njenom mišljenju nemoguće da Bog ne postoji, ali da je ipak grize crv sumnje...Ni Frojd ni Niče koji će odigrati tako bitnu ulogu u njenom filozofskom i intelektualnom razvoju, neće uspeti da joj oduzmu tu nedefinisanu veru u onozemaljsko, nevezanu za bilo kakve dogme, isto kao što neće uspeti ni da popune surovi nedostatak vere s kojim je morala da se suoči u svojoj sedamnaestoj godini.Lu je u to vreme lepa devojka: dugonoga, uskih kukova, s ogromnim svetlim očima, pravim nosićem, senzualnim usnama, duge plave kose i visokog čela. Ali još nema grudi i građena je pre kao devojčurak nego kao devojka. Danas bi se verovatno sumnjalo na anoreksiju.Ne znamo kada će doći do preobražaja, kada će fizička zrelost dopuniti njenu izuzetnu duhovnu živost. Sudeći po jednoj Ničeovoj belešci, gde on kaže da je ispod bluze nosila veštačke grudi, a imala je tada već dvadeset tri godine, reklo bi se da se to dogodilo dosta kasno. Ona sama, iako je veoma narcisoidna, nikad ne priča o svom telu. U suštini, ono za nju ne postoji odvojeno od duše.Jasno je da je ta neusklađenost između usporenog razvoja tela, njegovih potreba, sposobnosti da oseti uzbuđenje, i s druge strane razvoja njenoga duha, nije činila manje privlačnom, upravo suprotno: godinama je bivala objekat želje mnogih muškaraca, i njima samima potpuno nejasne, a to što je bila neuhvatljiva samo ih je još više izazivalo.Njena prva ljubav, prema čoveku koji se zvao Henrih Gilo, bila je jaka i perverzna. Kao holandski pastor, bio je vaspitač careve dece i sveštenik luteranske crkve u Sankt Petersburgu. Plav, lep kao lutka, očaravajućeg glasa, bio je predmet divljenja žena iz visokog društva, koje su se utrkivale da dođu na njegovu nedeljnu propoved. Imao je trideset jednu godinu i bio je oženjen.Lu je sa šesnaest-sedamnaest godina trebalo da se pripremi za konfirmaciju. Pripreme je počela s jednim drugim pastorom, prečasnim Daltonom, koga je silovito odbacila prebacujući mu da je dogmatičan. Uostalom, šta ona uopšte tu traži kad Bog ne postoji? Dalton joj je ponavljao da je odrasla hrišćanka; ona mu je na to odgovarala: ‘’Niti sam odrasla, niti sam hrišćanka!’’ Dalton nikad dotad nije video toliku tvrdoglavost.Jedna rođaka povešće je na Giloovu nedeljnu propoved. Njenom oduševljenju nema kraja. Nalazi njegovu adresu i nosi mu pismo u kome mu traži da je primi, ali dodaje: ‘’ne zbog religioznih nedoumica’’ Gilo je ushićen: Prihvata da je sretne i obavija je svojim rukama kao plaštom. U tom trenutku Gilo je njen otac, njen Bog, to je čovek.Njihova veza trajaće dve godine. Ona će biti ta koja će raskinuti. Uvek je ona ta koja raskida. Ali, o kakvoj vezi je tačno reč? Naravno, o tajnoj vezi, mada se viđaju svaki dan u Giloovoj radnoj sobi, u neposrednoj blizini kuće Salomeovih. Lu dolazi i odlazi kad joj je volja. Ko bi se uopšte usudio da je u tome spreči.Gilo je vrlo brzo shvatio da je Lu nešto posebno i da joj mora prići s duhovne strane kako bi je zadržao.Teoretski, ona je tu da bi se pripremila za ulazak u Nemačku protestantsku crkvu, gde bi u isto vreme postala član nemačke zajednice. Međutim, sve se u njoj protivi tome. Takva asimilacija značila bi prekidanje intimnih veza s Rusijom; i šta biva s nama kada se zakunemo u nešto u šta ne verujemo, kada izneverimo svoj sopstveni integritet?Gilo ne navaljuje; religiozne pripreme je zamislio tako da je opija znanjima. I on sam ima bogatu kulturu. Zahvaljujući plavim sveskama u kojima je hvatala beleške, vidi se da je on podučava istoriji religije, objašnjava joj filozofiju, metafiziku, logiku, Stari zavet, Dekarta, Paskala, Por-Roajal... Daje joj da znanje o Kantu, Lajbnicu, Rusou i Volteru. Lu usvaja sve to, i još više nego što on traži.Zbog te besomučne pripreme i činjenice da je usvojila sva ta znanja kasnije će biti smatrana izuzetno retkim slučajem među ženama svoje generacije. Biće dostojan sagovornik i pravi partner u intelektualnom nadmetanju, i po Ničeovom i po Frojdovom mišljenju.Ponekad piše umesto Giloa njegove nedeljne propovedi, i jedna od njih izaziva skandal. Deluje neverovatno da je takav odnos mogao da potraje, ali ga ona voli, smatra se njegovim detetom, dok on izgara od želje za njom. Drži je u krilu. Ne bi se reklo da se to baš radi s devojkom od sedamnaest godina. Šta joj je tačno radio, nije poznato. Možda bi je kradomice pomazio? Ponekad je ludački grli. Na Giloovu nesreću Lu ne oseća nikakvo fizičko uzbuđenje. Izgleda da će do svojih zrelih godina biti u tom smislu neosetljiva, i da se time može objasniti prilično iznenađujuće ponašanje za jednu mladu ženu.Lu voli muškarce, ali je oni u najmanju ruku ne uzbuđuju, ukoliko joj nisu odbojni. Veoma je inteligentna, ali se ponaša kao da nema telo. Ne želi da ga ima.Jednog dana ju je Gilo u transu privukao u zagrljaj, poljubio je i upitao hoće li da se uda za njega. Lu saznaje da je on počeo i s pripremama za venčanje. Potpuno je zbunjena. Ponovo se slika Boga, njenog Boga, ruši, i to nepovratno. Ona mu to tužno saopštava: ‘’Uvek ću biti vaše dete’’; ali neće više dolaziti da ga vidi. Lu mora da napusti Sankt Peterburg.Gilo je ostao bez reči kada mu je saopštila svoju nameru da se upiše na univerzitet u Cirihu, jedan od prvih na kome je ženama bilo dozvoljeno da studiraju.Cirih je zborno mesto za mlade Ruskinje oduševljene revolucionarnim idejama i seksualnom slobodom. Ali to nije ono što zanima Lu: ona želi da radi s Aloisom Bidermanom, velikim protestantskim teologom toga doba.Šta drugo preostaje Gilou osim da se povinuje? Zato se njena majka svim snagama suprotstavlja odlasku u Cirih. Braća se trude da izmire majku i ćerku, ali, kao i uvek, Lu ostaje pri svome i majka mora da popusti. Uostalom, možda je i bolje udaljiti Lu od Giloa, za koga se ispostavilo da može biti opasan?Ovde se odigrala priča o pasošu. Da bi Lu mogla da dobije pasoš, mora da proći konfirmaciju: Čudne li saradnje između policije i religije. Ponovo se okreće Gilou. Pastor predlaže da odvede majku u Holandiju, gde će izvesti ceremoniju konfirmacije u crkvi jednog prijatelja.Tako se jednog jutra Lu, klečeći pred oltarom, zaklela da će biti verna hrišćanskoj crkvi, što je oduvek odbijala. Ali više nema izbora. U stvari, ona se više zaklinje na vernost Gilou nego crkvi. Uostalom, to sve liči na ceremoniju venčanja, obavljenu na holandskom, tako da gospođa Salome, njena majka, ne razume ni jednu jedinu reč.Šta u stvari govori pastor Gilo? ‘’Ne boj se jer sam iskupio tvoje grehe. Oslovio sam te tvojim imenom. Ti si moja...’’ I blagosilja je.Nikada nije uspeo da izgovori njeno ime Ljolja, te će je prozvati Lu. Ona će se služiti tim imenom do kraja života. Time će na neki način zauvek ostati vezana za Giloa, što baš i ne liči na nju. Kada će se ponovo zaljubiti, ako uopšte može da se govori o ljubavi kada se ima u vidu koliko ona iz godine u godinu deluje nezainteresovano za sve telesno?Na jednoj slici je vidimo u Cirihu, gde se nastanila s majkom. Upisuje se na fakultet. Njen čudnovati šarm osvaja profesora Bidermana. Nosi crnu haljinu, bez ikakvih modnih detalja, zakopčanu do grla; ima veoma visoko čelo, strogu frizuru, plave oči su joj duboko usađene, a usta nežna. Lice u najmanju ruku markantno, ako ne i lepo.Biderman piše gospođi Salome: ‘’Vaša ćerka je zaista nešto posebno; krase je detinja čistota i neporočnost, a u isto vreme, njeni stavovi i njena samostalnost ne samo da nisu tipični za jedno dete, nego skoro da nisu ni tipično ženski. Ona je dijamant.’’Dijamant će se razboleti. Ni po čemu se ne može znati od ičega boluje, ali pošto pljuje krv, reklo bi se da je reč o plućnoj bolesti. Primorska mesta, dijete, odmor, sve je mršavija. Po preporuci odlučuju da igraju na poslednju kartu: potpunu promenu klime. Dakle, januara 1882. godine gospođa Salome odlazi sa ćerkom u Italiju. Lu samo što nije napunila dvadeset jednu godinu.U Rimu majka i ćerka iznajmljuju sobu u hotelu. U toj novoj sredini Lu će se vremenom naći u krajnje neobičnoj situaciji, o kojoj treba reći nekoliko reči pre nego što počne da se govori o Ničeu.Jedan profesor Lu Salome, raznežen sudbinom te devojke osuđen na smrt, napisaće toplo pismo preporuke gospođi poznatoj u krugovima nemačkih intelektualaca toga vremena i šire, heroini feminizma, idealisti i aktivnom učesniku u revolucionarnom pokretu 1848. godine uprkos protivljenju sopstvene porodice: Malvidi fon Majzenbug, koja u to vreme ima šezdesetak godina. Malvida će uzeti Lu u zaštitu, bar ona tako misli, i zaista, Lu postaje šegrt gost u njenoj kući.Malvida se pak druži s Ničeom, koji nije nepoznat, ali još nije slavan. Za života nikada neće imati više od tri hiljade čitalaca. Zbog veoma lošeg zdravlja bio je primoran da odustane od predavačke karijere. Glavobolje ga satiru. Čitavu jednu zimu proveo je kao Malvidin gost u lepoj vili u Sorentu. Došao je u društvu mladog filozofa Pola Rea i još jednog studenta. Boravak je bio idiličan.Da bi slika bila potpuna, dodajmo da je prilično ružni, ali briljantni filozof Pol Re sin bogatih zemljoposednika Jevreja, bio sklon patetici i boluje od skoro patološke mržnje prema samom sebi, no u isto vreme zna da bude izuzetno duhovit. Takođe i okoreli kockar.Jedne večeri kada je Re, stigavši iz Monte Karla, neplanirano upao kod Malvide za vreme večere, morao je od nje da pozajmi novac za taksi jer je bio izgubio na kocki. I pored toga je lepo primljen. Uprkos Ničeovim i Reovim šalama na račun Malvidine teorije o intelektualnoj jednakosti muškaraca i žena, Malvida se prema tridesetdvogodišnjem Reu ponaša kao prema sinu.Re se prijatno iznenadio kada je među zvanicama ugledao devojku krupnih plavih očiju; zatražio je od nje dozvolu da je otprati do hotela gde je majka čeka. Ona pristaje, uprkos Malvidinim nagoveštajima da je velika drskost šetati se noću gradom u muškoj pratnji. Srećom te je put od Via dele Polveriere do hotela kratak. Ali oni toliko toga imaju da kažu jedno drugom da produžavaju šetnju u nedogled. O čemu pričaju? O ljubavi? Nipošto! Oboje su filozofi, razgovaraju dakle o filozofiji, metafizičkim problemima, o misteriji života i o Bogu, tom pitanju koje je i dalje muči.Bez obzira na to što se Malvida i njena majka protive, Lu i Pol se svako veče šetaju i Pol se silno zaljubljuje u nju; nemoguće joj je da to ne primeti. Tada mu jasno stavlja do znanja da je za nju ljubav prošlost i priča mu o Gilou, njenoj jedinoj velikoj ljubavi, ljubavi s Bogom. U njenom životu nema mesta za druge.Re je na mukama i postaje veoma nervozan. Vidi samo jedan izlaz - beg, jedini način da čovek pobedi u ljubavi, kao što je to opštepoznato još od Napoleona. Ali Re je po prirodi dosta otvoren. Oseća potrebu da se nekome poveri, naročito Malvidi, koja ga voli kao sina i koju ne može tek tako da ostavi, bez ikakvog objašnjenja!Odlazi dakle Malvidi i ispoveda joj se, prepričavajući joj razgovore s Lu koja se smeje na njegove priče o braku...Nakon toga se oseća bolje. Sad se Malvida oseća loše, veoma je besna jer je Lu izneverila sva njena očekivanja. Uspeva da zadrži Pola da ne ode, smiruje ga i grdi Lu. ‘’Ama šta je tim muškarcima? Zar su nesposobni za prijateljstvo, da, za obično prijateljstvo?’’ odgovara joj Lu. Uz osmeh na licu uspeva za tili čas ponovo da pridobije Rea, koji samo to i čeka da bi ostao. Pričaće mu da je nedavno sanjala da živi u trosobnom stanu s dvojicom muškaraca i da su svi zadovoljni. Eto, to bi ona želela.Re potpuno shvata koliko je ta zamisao nerealna, ali je spreman sve da učni da bi je zadržao.Po njegovim rečima, potreban im je neko treći ko bi bio svedok da se uzorno ponašaju.Ko bi mogao da igra tu ulogu? Pokušavaju da ubede Malvidu da to bude ona, ali nju ta ideja užasava. Što se tiče majke, samo što nije pala u nesvest kad je čula.Re se tada dosetio da bi njegov stari prijatelj, filozof Fridrih Niče mogao da bude idealna osoba za to. Šalje mu pismo u kome mu priča o lepoj, mladoj Ruskinji koja gori od želje da ga upozna. Budući da je bio Ničeov verni prijatelj, čak i u trenucima kada mu se činilo da će ovaj izgubiti razum, znao je da filozof veoma teško podnosi samoću i potpuno odsustvo žene iz svog života.Tako je 21. godini srela je Fridriha Ničea koji tada ima 38 godina i koji tokom 1882. godine doživljava svoju jedinu pravu ljubav – upravu nju, malu Lu. Isto oduševljenje sve vreme i dalje je delio i Pol Re, koji joj je predlagao i brak.Ljubav troje intelektualaca ostaje ipak platonska. Ono što je zajedničko za Lu i Ničea je to da su oboje bili pokrenuti na razmišljanje o smrti Boga, kada su kao deca doživeli smrt svojih očeva. Salome je vremenom postala pasionirana i hinduizmom a sa Ničeom provodi tri intenzivne sedmice u diskusiji o filozofiji.Niče u Lu vidi jedno dete, neverovatno nadareno ali u isto vreme nepodnošljivo. Naposletku, Elizabet Niče, sestra proslavljenog filozofa uspeva da udalji Lu iz njegovog života, zabrinuta za psihičko stanje svoga brata. On joj to nikada ne oprašta, upada u tešku depresiju i u to vreme stvara jedno od svojih najboljih dela - Tako je govorio Zaratustra. Niče u isto vreme piše mnogo pisama upućenih na adresu mlade Lu Salome i u njima se vidi sav njegov očaj zbog nemogućnosti da kontroliše situaciju sa njom. Evo jednog od pisama koja je Fridrih Niče uputio Lu Salome decembra 1882.

Draga moja Lu,

U meni imaš najboljeg branioca, ali i najnemilosrdnijeg sudiju! Zahtevam da sudiš samoj sebi i odrediš sopstvenu kaznu… Ja sam tamo u Orti odlučio da ti otkrijem čitavu svoju filozofiju. Ah, nemaš pojma kakva je to bila odluka: verovao sam da nikome ne bih mogao da poklonim nešto bolje.Težio sam tada da te shvatim kao viziju i manifestaciju mog zemaljskog ideala. Obrati pažnju – imam slab vid! Mislim da o tebi niko ne može misliti bolje, ali ni gore. Da sam te ja stvarao, dao bih ti bolje zdravlje i još mnogo toga, što više vredi… i možda malo više ljubavi za mene (mada je to apsolutno najmanje važno), a isto važi i za prijatelja Rea. Ni sa tobom ni sa njim ne mogu da progovorim čak ni jednu reč o stvarima svoga srca. Pretpostavljam da ti uopšte ne znaš šta želim? – ali ova nametnuta tišina me skoro davi, jer dragi ste mi oboje.

F.N.

1887. godine kada je imala 26, udala se za Karla Fridriha Andreasa, zbog njegove pretnje da će izvršiti samoubistvo ako ne pristane na brak. Bez ikakvog ionteresa za taj brak Lu će ostati u njemu sve do smrti svog muža 1930, i zadržaće kasnije njegovo prezime.Živi život pan-evropskog intelektualnog boema, neprestano putuje i u kontaktu je sa najvećim misliocima svog vremena.1897. kada ima 36 godina, sreće Rajner Mariju Rilkea koji je 14 godina mlađi od nje i koji će se takođe zaljubiti u nju. Odlaze na putovanje u Rusiju 1900. godine. Njihova veza trajaće tri godine, ali dopisivaće se čitavog života. Ona je ta koja je promenila njegovo ime od Rene u Rajner, i koja je bila njegova inspiracija.Lu Andreas Salome je susrela najveće umove svoga vremena I to je verovatno bio jedan od razloga bogatstva njenih dela. Napisala je romane: Rut (1895); Dete ljudi (1899); Rodinka (1922); eseje o Ničeu, o Lavu Tolstoju, o Rilkeu, o psihoanalizi, o feminizmu. Takođe je autor svoje autobiografije za koju je želela da bude objavljena posle njene smrti I čiji je naslov Moj život (1951)1911. upoznala se sa Sigmundom Frojdom tokom godina rođenja psihoanalize. Lu Andreas-salome postaje prijateljica sa Frojdovom ćerkom Anom Frojd. Održavaće vezu, dopisujući se sa njim iz Beča i aktivno će učestvovati u razradi glavnih koncepata Frojdovog učenja. Umire 1937. u 76. godini života u Nemačkoj u kojoj dominira nacizam.

U jednoj od knjiga koja se bavila uzbudljivim i potresnim sudbinama slavnih ruskih psihoanalitičarki, gotovo celo prvo poglavlje čini opsežna i pikantna povest o fatalnoj, inteligentnoj i zavodljivoj Lu Andreas-Salome (1867-1937), koja je bila u bliskim erotskim i/ili duhovnim vezama sa nekim od najvećih umova svoga doba, sa Ničeom, Rilkeom, Viktorom Tauskom i Sigmundom Frojdom! O njoj je jedan njen ljubavnik rekao: "U njenim zagrljajima bilo je nečeg čudnog, primitivnog, anarhičnog. Pogled njenih blistavih plavih očiju kao da vam je govorio: ‘’Za mene će biti vrhunac blaženstva da primim tvoje seme’’. Imala je ogroman apetit za te stvari. U ljubavi je bila nemilosrdna... Bila je potpuno amoralna i istovremeno veoma pobožna - vampir i dete." Pol Bjer, švedski psihoanalitičar i jedan od njenih ljubavnika, daje psihološki produbljeniju sliku njene ličnosti: "Posedovala je dar da potpuno zaroni u muškarca koga voli. Ta izuzetna usredsređenost raspaljivala bi u njenom partneru nekakav duhovni oganj. U svom dugom životu nikad nisam sreo nekoga ko bi me tako brzo i tako dobro shvatio kao Lu... Mogla je da bude veoma strasna, ali samo na tren, i to je bila nekakva čudna, hladna strast. Mislim da je Niče bio u pravu kada je rekao da je Lu - ovaploćeno savršeno Zlo. Partner je mogao da je upija intelektualno, ali u tome nema ljudskog samopredavanja. Možda je u tome i bila tragedija njenog života. Ona se trudila da se oslobodi svoje snažne ličnosti, ali to joj nije polazilo za rukom."