Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja
Ljudsko nesvesno ume da iznenadi, pogotovu onda kada režira naše snove. Recimo da ste imali toliko živopisan erotski san da ste doživeli orgazam. Ali u tom snu ste, sasvim neočekivano, sa osobom koja se nedavno doselila u vašu zgradu. Verovatno ćete se zamisliti nad ovim snom, ali nas sada interesuje da li ćete ga, uz jutarnju kaficu, ispričati svom bračnom drugu, odnosno partneru. U kojoj meri ćete biti iskreni prema voljenoj osobi? Ako ovaj san skrijete od nje, da li je ne volite? Da li skrivate san upravo zato što je volite? A šta je ona sanjala i šta je ona prikrila od vas?
Iskrenost jeste jedan od veoma važnih principa ljubavi, ali i svih bliskih odnosa. Ljudi nisu iskreni tek tako, već u onom odnosu u kojem znaju da ih drugi prihvata, da ih drugi neće odbaciti, da je dobronameran, da to što sazna od osobe neće ispričati nekom drugom. I upravo zbog toga je odnos ljubavi okvir međusobne otvorenosti i iskrenosti. U takvom odnosu možemo biti onakvi kakvi jesmo, možemo skinuti masku koju nosimo u javnosti, bez straha da će nas voljena osoba odbaciti ili pogrešno razumeti.
Ali u odnosima ljubavi postoji još jedan princip, a to je princip saosećajnosti. Saosećajnost ili simpatija jednostavno znači da su nam važna osećanja druge osobe. Što nam je druga osoba važnija, to nam je važnije kako se ona oseća. Kada volimo mi želimo da se voljena osoba oseća prijatno, ne želimo da se oseća neprijatno, da pati. Kada je ona zadovoljna zbog nekog svog uspeha nama je prijatno, a kada se ona zbog nečega oseća neprijatno, i nama je neprijatno. Saosećanje u neprijatnom zovemo sažaljenje ili samilost.
Ne samo da na ovaj način reagujemo na osećanja voljene osobe, već se trudimo da ih izazovemo. U ljubavi činimo ono što će kod voljene osobe izazvati prijatnost, što će joj goditi ili što će joj ugoditi, a izbegavamo da činimo ono što kod nje izaziva neprijatnost, patnju, bol. Naravno, sve to do određene mere, nikako ne po svaku cenu.
Postoje situacije kada su iskrenost i saosećajnost, dva principa ljubavi, u sukobu. Ako pretpostavimo da će se voljena osoba osetiti veoma neprijatno dok sluša prepričavanje erotskog sna u kojem ona nije akter, onda je onaj koji priča san iskren, ali ne i saosećajan. I obrnuto. U opisanoj situaciji je verovatno da će većina dati prednost saosećajnosti, ne želeći da bezvezni san izazove patnju voljene osobe.
A kada treba reći? Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja.
Ljudsko nesvesno ume da iznenadi, pogotovu onda kada režira naše snove. Recimo da ste imali toliko živopisan erotski san da ste doživeli orgazam. Ali u tom snu ste, sasvim neočekivano, sa osobom koja se nedavno doselila u vašu zgradu. Verovatno ćete se zamisliti nad ovim snom, ali nas sada interesuje da li ćete ga, uz jutarnju kaficu, ispričati svom bračnom drugu, odnosno partneru. U kojoj meri ćete biti iskreni prema voljenoj osobi? Ako ovaj san skrijete od nje, da li je ne volite? Da li skrivate san upravo zato što je volite? A šta je ona sanjala i šta je ona prikrila od vas?
Iskrenost jeste jedan od veoma važnih principa ljubavi, ali i svih bliskih odnosa. Ljudi nisu iskreni tek tako, već u onom odnosu u kojem znaju da ih drugi prihvata, da ih drugi neće odbaciti, da je dobronameran, da to što sazna od osobe neće ispričati nekom drugom. I upravo zbog toga je odnos ljubavi okvir međusobne otvorenosti i iskrenosti. U takvom odnosu možemo biti onakvi kakvi jesmo, možemo skinuti masku koju nosimo u javnosti, bez straha da će nas voljena osoba odbaciti ili pogrešno razumeti.
Ali u odnosima ljubavi postoji još jedan princip, a to je princip saosećajnosti. Saosećajnost ili simpatija jednostavno znači da su nam važna osećanja druge osobe. Što nam je druga osoba važnija, to nam je važnije kako se ona oseća. Kada volimo mi želimo da se voljena osoba oseća prijatno, ne želimo da se oseća neprijatno, da pati. Kada je ona zadovoljna zbog nekog svog uspeha nama je prijatno, a kada se ona zbog nečega oseća neprijatno, i nama je neprijatno. Saosećanje u neprijatnom zovemo sažaljenje ili samilost.
Ne samo da na ovaj način reagujemo na osećanja voljene osobe, već se trudimo da ih izazovemo. U ljubavi činimo ono što će kod voljene osobe izazvati prijatnost, što će joj goditi ili što će joj ugoditi, a izbegavamo da činimo ono što kod nje izaziva neprijatnost, patnju, bol. Naravno, sve to do određene mere, nikako ne po svaku cenu.
Postoje situacije kada su iskrenost i saosećajnost, dva principa ljubavi, u sukobu. Ako pretpostavimo da će se voljena osoba osetiti veoma neprijatno dok sluša prepričavanje erotskog sna u kojem ona nije akter, onda je onaj koji priča san iskren, ali ne i saosećajan. I obrnuto. U opisanoj situaciji je verovatno da će većina dati prednost saosećajnosti, ne želeći da bezvezni san izazove patnju voljene osobe.
A kada treba reći? Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja.
Dr Zoran Milivojević
preuzeto sa: http://www.politika.rs/
Нема коментара:
Постави коментар