DANIJELA KNEZ

Neke od najlepših misli iz romana ''Okean u oku''

2011-11-06T11:33:00.000-08:00

''Postoji jedna originalna činjenica a u vezi sa svim knjigama o duhovnosti: sve su paradoksalne i delimično neprimenljive. Harmonija kojoj one teže deluje savršeno samo u štivima koja o njoj govore. Kada čovek pokuša da je pretoči u sopstveni život, u jednostavno životvorno funkcionisanje, ta ista harmonija gubi na svojoj stabilnosti, na svom utemeljenju u suštinski drugačiji duh, koji, koliko god da se opire stresu i negativnim emocijama, on ih živi, a živi ih jer reaguje na spoljašnja dešavanja. Duhovnici i religije mogu oplemeniti srca miliona ljudi, ali ne mogu ih spasiti patnje. Osloboditi nekog svakog bola, stresa, emocije, reagovanja, značilo bi osloboditi ga života.'' OKEAN U OKU

''Najgori je čovek bez ciljeva, on luta kao pustinjak sa jedne ideje na drugu i nigde se ne ostvari.'' OKEAN U OKU

‎"Postoje ljudi u kojima zacelo preovladava energija Stvoritelja nad njihovim čulnim i egzistencijalnim. Ti ljudi, uprkos potrebama sveta za materijalnim, evoluiraju duhovno, prožimajući se tako u srž bića čoveka, te vremenom, u zavisnosti od toga koliki su trag ostavili u čovečanstvu, postaju njegovi najdragoceniji predstavnici. Možda mnogi od nas nisu sposobni misliti tako uzvišeno poput njih, ali su itekako sposobni primiti već obrađenu i fino uobličenu ideju o dobroti. Neki pak ne ostave velike tragove, živeći skromno, povučeno, bogobojažljivo i tiho, naprave promene koje utiču samo na pojedince iz njihovog najbližeg okruženja. Ali količina dobrog se ne meri u brojkama i vremenima, već se uzima kao pandan veličini radosti makar jednog osvojenog srca. A osvajanje jednog bića istinskom dobrotom, jednako je osvajanju čitavog sveta.” OKEAN U OKU

‎''Tvorče, potrebna ti je velika pomoć da održiš funkcionalnim već stvoreno i da stvoriš novo koje će moći da bude funkcionalno...'' OKEAN U OKU

'Čvrsto verujem u duhovnost, ona je moćnija od svake religije. Bog može biti mnogo toga, zavisno od stepena duhovnosti verujuće osobe.'' OKEAN U OKU

‎''Nebo je i juče bilo plavo, ali svako ko tvrdi da je zeleno ima potpuno pravo na svoje viđenje istine i samim tim je u pravu.'' OKEAN U OKU

‎''Ako sudite o ljubavi po veličini nevolja kroz koje ste prolazili u danima voljenja, nadogradićete na njenu suštinu ukuse pelina i razočaranja, te će svaka buduća ljubav imati zadah robovanja prošlosti a ne sladostrasni miris slobode. I svako ko zakuca na dveri vaše duše biće u vašim očima niko drugi do bivši dželat vaših plemenitosti i milih davanja jer vi tako ogorčeni ne možete videti ljude onakvima kakvi oni jesu već onakvima kakvi vi jeste sazdani od prošlosti...'' OKEAN U OKU

Roman možete naći u svim većim knjižarama širom Srbije (Vulkan, Delfi, Plato EG) ili putem internet prodaje na sledećim linkovima:

http://www.yu4you.com/Okean-u-oku-Danijela-Knez,knjiga,16500,en

http://shop.solaris.rs/index.php?page=details&prod=44323&cat=201&group=1

ZAUSTAVITE ZEMLJU - SILAZIM!

2011-10-22T15:25:00.000-07:00

U davnim vremenima civilizacijske neprosvetljenosti mogli ste videti kao svakodnevicu brutalni čin vešanja i spaljivanja osuđenika na javnim trgovima. Vikari bi pozivali običnu rulju na dogovorena mesta javnog okupljanja gde će posmatrati i samim činom svog prisustva odobriti nasilje i pogubljenje.

Učeni smo, kao oni koji su došli vekovima iza njih da se takav čin nečovečnosti i nehumanizma u modernom i visoko izgrađenom socio-kulturološkom društvu ne može ponoviti. Uveli smo planetarne zakone koji zabranjuju diskriminaciju, nasilje, ubijanje, agresivnost prema drugom biću, netrpeljivost, maltretiranje nedužnog. Imamo tomove zakona o tome da moramo ustuknuti pred demosnkim i divljačkim u sebi, kako bismo vremena u kojima živimo sveli na sigurne luke za generacije koje uplovljavaju u ova nova stoleća koja im ostavljamo u nasleđe. Čitav svet za koji istorija potvrđuje da se svodio na više nego paganskom i instinktivnom bivstvovanju čoveka kao zveri, nije prestao ni dan danas da postoji.

Demokratija i sigurnost su dve najveće laži na kojima počiva sociološka i etičkka struktura modernog čoveka. Ništa se nije promenilo na bolje, naprotiv. Vladajuće strukture i dalje demonstriraju moć na isti način. Ubijaju javno, ne jednog osuđenika, već sa predumišljajem vrše linčovanje čitavih naroda i njihovog identiteta. Vikari (mediji) čija se delatnost vremenom proširila i dalje pozivaju ljude da budu svedoci licemernog zakona, pravde i kvazihunmanosti.

Ekonomski jake zemlje insitucionisale su diskriminaciju i torturu nad nedužnima, predstavljajući je kao nužni čin sprovođena zakona i pravde iza čije se dobronamernosti krije ništa drugo do pohlepa za vlašću i energentima. Još iz vremena masakra u Kiri koji se desio petstotina godina pre Hrista ljudska zloba i želja za destruktivnošću nad životom sopstvene i svih drugih vrsta nije prestala. Jedina razlika je u tome što su zločini nad čovečnošću nekada bili manji, svedeniji, skromnijih kapaciteta zbog nedovoljne razvijenosti tehnike, medija i manipulacije, dok se današnjoj brutalnosti ne naziru granice ni u ciframa onih nad kojima se vrši tortura ni u pomanjkanju ideja za sve surovijim takozvanim obrazloženim i opravdanim ubistvima. Zemlja ima sedam i više milijardi ljudi a nedovoljno hrane i izvora energije. Isprepletanim strukturama ekonomskih moćnika koji vladaju planetom ne odgovara prelazak na obnovljive izvore energije u onim merama koje bi ugrozile njihovu moć. Prerogativ Zapada stagnira pa je prinuđen da najviše od svih poteže za surovom demonstracijom moći ubijajući vođe, predsednike, lidere i naorde istočnih zemalja koje su im strateški i energetski neophodne za dalji opstanak. To je klasično osvajanje, pljačkanje i diktaturstvo vokabularno i psihološki uobličeno u svedenije, za običan narod prihvatljivije jezičke forme – milosrđe, pomoć, oslobađanje, sprovođenje pravde. Borba za energentima nije jedina surova istina iza koje leži očigledna medisjka manipulacija, već se uporedo radi i na depopulaciji čitavog stanovništva planete zemlje. Naravno, ovo svakako nije paranoično opažanje pojedinaca, ovo je objektivna činjenica. Izazvana je veštačka kriza u svetu, otvorene su opcije i za nove ratove, bude li potrebe za daljom destibilizacijom motivacije pojedinih nacionalnih identiteta, integriteta i uopšte destabilizacijom motivacije za samim životom. Drugim rečima, - sve implicira na to da ne samo da ne živimo u boljim vremenima, već da su ova, po svemu sudeći najbolja koja imamo, sudeći po onima koja tek dolaze osnažena nekim novim 'humanim ubicama' i hibridima novih psihopatskih vođa i moćnika.

I šta drugo ostaje da se kaže sem: zaustavite zemlju – SILAZIM!

Danijela Knez

JEDNA OD NAJLEPŠIH I NAJDIRLJIIVIJIH MISLI KOJA JE IKADA IZREČENA O PRIRODI I PLANETI ZEMLJI

2011-10-05T16:53:00.000-07:00

Davne 1856. godine, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Abraham Linkoln, poslao je otvorenu ponudu poglavici plemena Sietla, u kojoj je naveo želju da kupi jedan deo njihove zemlje, a da indijanskom narodu zauzvrat obezbedi rezervat. Poglavica tog plemena odgovorio mu je pismom koje se i dan danas ubraja u jednu od najlepših i najdirljivijih misli o prirodi.

Sadržaj pisma je sledeći:

Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju - previše od nas traži. Kako se može prodati ili kupiti nebo i toplina zemlje? Tako nešto, sasvim nam je strano.

Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i u životu moga naroda. Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo povijeno telo ponijevo i čovek, sve pripada istoj porodici.

Ova blistava voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate znati da je sveta. Morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode –glas je oca moga oca. Reke su naša braća, utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu.

Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu, kakvu biste bratu pružili. Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao bilo koji drugi. Prema majci - zemlji i prema bratu - nebu, odnosi se kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.

Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg.

Od pogleda na vaše gradove, crvenog čoveka zabole oči. U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što smo divlji, jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo. Indijanac voli meki zvuk vetra, kada se poigrava površinom močvara i miris povetarca, osvežen podnevnom kišom ili borovinom. Najveće blago crvenog čoveka je - vazduh. Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, imun je na smrad.

Prodamo li vam zemlju, morate se setiti da nam je vazduh dragocen. Da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji održava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah, prihvatiće njegov posledni izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kome će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća.

Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju.

Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: Beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja, kao prema svojoj braći. Šta je čovek bez životinja? Kada bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Što god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano! Moraćete učiti svoju decu, da im je pod nogama pepeo naših dedova.

Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete učiti svoju decu, isto kao što mi učimo našu, da nam je zemlja mati. Što snađe zemlju, snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju, pljuje na sebe samoga.

Zemlja ne pripada čoveku.

Čovek pripada zemlji.

DESET OSNOVNIH PRAVILA LEPOG PONAŠANJA

2011-10-01T05:23:00.000-07:00

1. Uvek kаžite ‘’hvаlа’’ аko vаm neko nudi nešto, ili ‘’ne hvаlа’’ аko odbijаte ponudu. Time pokаzujete poštovаnje i uvаžаvаnje.

2. Uvek budite ljubаzni i koristite reči ‘’molim vаs’’ kаdа trаžite nešto. Te ljubаzne reči ne koštаju ništа а puno znаče.

3. Budite pаžljivi dok rаzgovаrаte telefonom. Trudite se dа pričаte umerenim tonom, dа vаs jаsno čuje sаgovornik аli dа tim rаzgovorom ne privlаčite pаžnju svih koji su u vаšoj blizini. Izvinite se vаšem društvu kаdа vаm zаzvoni telefon i potrudite se dа ne vodite previše duge, neformаlne rаzgovore kаdа niste sаmi.

4. Pokаžite interesovаnje zа osobe sа kojimа rаzgovаrаte, kаo i zа teme o kojimа pričаte i nikаdа ne prekidаjte sаgovornikа u sred rečenice. Sаčekаjte dа vаš sаgovornik kаže štа je nаumio, а nаkon togа iznesite svoje mišljenje. Nije lepo prozevаti se, gledаti okolo nezаinteresovаno, ometаti sаgovornikа u toku konverzаcije.

5.Nemojte likovаti i umаnjivаti veštine i sposobnosti drugih bez obzira koliko se pokažete boljima od njih.

6. Budite ljubаzni premа drugimа. Brigа zа druge ljude i životinje će nаčiniti od vаs bolje osobe i izgrаdiće vаm primerаn kаrаkter.

7. Nemojte kаsniti. Dolаženje nа vreme uči vаs odgovornosti premа sebi i premа drugimа. Ako stаlno kаsnite, time pokаzujete nepoštovаnje, jer time šаljete nesvesnu poruku dа vаm nije vаžno vreme ljudi koji vаs čekаju, kаo i dа ne umete dа rаspolаžаte sopstvenim vremenom. Nemojte dolаziti ni prerаno, jer u tom slučаju oni sа kojimа se trebаte sresti moždа nisu spremni, pа ih možete dovesti u neugodnu situаciju. Uvek dolаzite u zаkаzаno vreme ili, zаvisno od situаcije i mestа gde ste se uputili, 5 do 10 minutа rаnije. Kаdа ste u gostimа kod nekogа, ispoštujte njegovo vreme i ne ostаjte predugo kod njegа. Nije lepo dа odete prekаsno od svg domаćinа jer to tаkođe pokаzuje nepoštovаnje, а sаmim tim, možete ubuduće postаti u nepoželjаn gost koji ne ume dobro dа rаspolаže svoim i tuđim vremenom.

8. Imаjte nа umu zlаtno prаvilo – ponаšаjte se premа drugimа onаko kаko biste želeli dа se oni ponаšаju premа vаmа. Nikаdа nije dobro dа ponižаvаte druge ljude, i dа o njimа pričаte loše i ismevаte ih. Veomа je lаko povrediti tuđа osećаnjа i zаto vodite rаčunа dа ne povređujete druge, kаko rečimа, tаko i delimа. Imаjte rаzumevаnjа i tolerаnciju zа sve ljude oko vаs.

9. Kаdа god ste zа stolom, bilo dа ste u svojoj kući, restorаnu ili gostimа, vodite rаčunа o osnovnom lepom ponаšаnju dok jedete. Nije lepo podrigivаti, pričаti punih ili žvakati otvorenih usta. Kаdа ste u gostimа nа večeri ili ručku, nije u redu dа počnete sа jelom dok sа vаmа zа stolom ne sednu domаćin/domаćicа.

10. Poštujte rаzličitost. Kаdа ljudi imаju drugаčije običаje nego vаšа porodicа zbog rаzličitosti u kulturi, rаsi ili religiji nаučite to dа poštujete. Odnosite se korektno premа drugаčijim običаjimа i jezicimа. Nemojte nikаdа diskriminisаti nekogа jer je bolestаn ili ogrаničen u nekim psihofizičkim аktivnostimа. Pokušаjte uvek dа izаđete u susret tаkvoj osobi i dа poštujete i rаzumete svа njenа prаvа i potrebe.

Pripremila; Danijela Knez

Nека од најчувенијих сликарских дела свих времена

2011-09-30T13:09:00.000-07:00

Светски познати уметници као шта су Ван Гог, Реноар, Климт, Да Винчи остали су ненадмашни у ликовном стваралаштву. Њихова дела не престају да инспиришу људе. Овом приликом представићемо само неке од најпоуназијих слика.

Тераса кафе ноћу од Винсента Ван Гога

На овој слици је Ван Гог приказао кафић у Арлу. Овај кафе и дан данас постоји а име му је промењено у Кафе Ван Гог. Овај сликарски стил је јединствен за овог уметника и одише топлим бојама и дубином перспективе.

Девојка са бисерном минђушом од Јана Вермера

Ово је обичан портрет девојке, верватно пре свог венчања. Недостатак боја у позадини портрета доводе до изражаја њене бисерне минђуше у облику капи сузе.

Ручак на бродском журу од Пјер Огист Реноара

Слика приказује групу Реноаревих пријатеља који се опуштају на балкону дуж реке Сене. На овој слици Реноар је приказао радост и дружење средње класе крајем деветнаестог века у Француској.

Пољубац од Густава Климта

Густав Климт, чувени бечки сликар, насликао је ово дело 1907 године. Слика приказује пољубац заљубљеног пара обмотаног златним огртачем препуним орнментима.

Звездана ноћ од Винсента Ван Гога

Једна од најпознатијих слика данашњице приказује поглед са прозора санаторијума ноћу, иако је сликана из сећања у току дана. Посебно су импресивне боје звезданог неба.

Мона Лиза од Леонарда да Винчија

Мона Лиза, једна од најпознатијих сика на свету је у власништву француске владе. Налази се у чувеном музеју Лувр у Паризу. Слика приказује жену са загонетним осмехом. Портрет је настао у 16-ом веку у Флоренци, Италији.

Pripremila Danijela Knez

An Ocean in The Eye - novel by Daniella Knez

2011-09-29T12:12:00.000-07:00

An Ocean in the Eye is a story about a young woman; Chiara comes out of coma after surviving a nervous breakdown and attempted suicide and wakes up in an unfamiliar room where a mysterious red-haired foreign woman welcomes her. That moment is the beginning of her extraordinary spiritual adventure through fascinating landscapes of faraway lands, different time periods and cultures. Surrounded by strangers, she has no alternative but to follow the wise foreigner Maya on a faraway journey through an uncertain and unprecedented life experience. On that extraordinary adventure, in which she engages against her will to some extent, Chiara meets some of the most important historical figures who have shaped the history of civilization and were a key link for the general progress of mankind. Maya’s mission is to restore Chiara’s faith in people, love, meaning of life and God.

The first of many trips brings her to the coast of the Arabian Sea, far into India, into the thirties of the twentieth century. While acquainting with the beautiful landscapes of the exotic Hindu nation, she meets the great leader and father of the nation - Gandhi and his modest wife Kasturba. Through unusual events, contrived stories within the story and long conversations with this wise man, Chiara starts to perceive the world, people and faith in a very different way, for the first time opening her inner eye to the essence of life. The plot is quick due to the allegorical style of the narrator, which follows the main character on her strange spiritual cognitions with the same intensity as the readers. The novel is full of puns, contemplations, subtle conveyances of impressions and feelings, poetry and a cogency that miraculously flow through a rich form of storytelling, and the book itself, by its form, represents complete expressive freedom.

She travels from India to Nepal, to the time before Christ. There she sees life and people she never could have imagined. She personally relates to the story of a beautiful girl, Kame, and guided by her encouragement meets the great teacher, Buddha. After understanding the history, culture and life stories of people from a small village located in the valleys of Nepal and speaking with great Siddhartha, Ciara and Maya go to Europe, namely to Switzerland, to the home of the great psychoanalyst Carl Gustav Jung. She attends one of the most fascinating dinners ever arranged in her honor, where Tesla and Einstein are among the guests. While conversing with them, Ciara undertakes a personal transfiguration and feels a strong yearning to return to her old life, reckoning that it is indeed worth of every new trial. The plot is full of tension also due to the fact that during the journey, the heroine doesn’t really know what happened to her, where she is or who is Maya, the woman who leads her to all those unusual places and people. Perplexed, elated, scared, astonished, Chiara is trying, more than ever, to recover her life and figure out what are Maya’s hidden objectives and whose is the inexplicable male voice that appears from time to time followed with a strong light and more than mysterious questions and wishes addressed to the confused heroine, caught up at the intersection of centuries, millennia, people and cultures around the world.

One episode takes place in former Judea, on the banks of River Jordan near Jerusalem, where she meets Jesus of Nazareth. Will he give her the answers she is vehemently yearning for? Will he dispel her doubts? Will she find out what is actually happening? All that is left to the readers to figure out. We are convinced that the readers will be, before they even realize, drawn into a very interesting, tense and uncertain adventure that will effect their own personal transformation after reading this unusual novel, since this rare and unusual book deals with the life of the soul and its relationship to spirituality and everyday life.

Daniella Knez draws her profound insights from the heritage of world religions and the relationship of modern man toward them, the storytelling illustrating the deep longing for the true awakening of man and his virtues and spirit which have been ignored, and aiming at identifying and enabling the essential good as man’s only truth to which he always must return and be guided by it. The phenomenal dissolving of time, typical for the stream of consciousness and narrative that follows events in different times and locations, makes the story far more interesting and mysterious. The author in a sophisticated way intensifies the richness of narrative with the ideas of great masterminds, poets of Romanticism and founders of modern psychology and anthropology. Danijela is neither a philosopher nor a theologian, or psychologist, her conceptions elude definition. Her book An Ocean in the Eye, with its lexically luxuriant, wise and friendly approach towards a modern (a)moral man, throws in our face a comprehensive ocean of spirituality which even the toughest souls will not be able to resist. This is a book that will surely compel atheists ‒ even the most stubborn who defend atheism with science ‒ to reconsider their determination.

The novel intends to convey a powerful message of hope, to unravel the religious meaning of humanity and to compel readers to rouse their personal spirituality and morality as a priority in human existence. It is unique for its ambiguously comprehensible philosophical perspectives that unconstrained flow throughout the narrative. An Ocean in the Eye is not a book in the usual sense, it is rather a spiritual journey that a man undertakes and that is worth more than any psychotherapy. Danijela teaches us how to nurture our soul, which is usually neglected, symptomatically emerging in obsessions, coercion, violence and addiction. An Ocean in the Eye is an inexhaustible source of insight on the position of man and the state of things today and it offers the reader an extraordinary deep satisfaction.

Currently unavailable in English.

For more information please contact the author: knez.danijela@gmail.com

Jedna od promocija romana ''Okean u oku''

2011-09-19T14:55:00.000-07:00

Danijela Knez

Promo video ''Okean u oku''

2011-08-30T16:38:00.000-07:00

POGLEDAJTE VIDEO I PREPUSTITE SE EMOCIJAMA!

DIRLJIVA PRIČA O POTRAZI ZA BOGOM!

Okean u oku je uzbudljiv roman o neobičnoj sudbini devojke Kjare, koja u stanju kome, posle pokušaja samoubistva, upada u čitav splet neverovatnih doživljaja, prepunih neodoljive mešavine fikcije i stvarnosti.

Nakon što se budi u nepoznatoj sobi kraj misteriozne crvenokose žene, od nje neočekivano biva uvučena u dugo, neizvesno putovanje, koje će je jednom za svagda promeniti.

Lutajući kroz fascinantne predele dalekih zemalja; od raskošnih divljih ravnica Indije, preko visoravni Nepala, istorijskog Jerusalima i otmene Švajcarske, kroz raličita vremenska razdoblja i kulture, upoznaje život koji joj je do tada bio nezamisliv.

Okruženoj nepoznatim, ne preostaje joj ništa drugo, do da prati mudru strankinju Maju na dalekom putu u čudnovato i do tada neviđeno životno iskustvo. Njena misija je da devojci povrati veru u ljude, ljubav, smisao života i Boga. U izuzetnoj avanturi, gde se upušta donekle protiv svoje volje,sreće neke od najznačajnijih ličnosti koje su obeležile istoriju civilizacije i bile ključne karike za njen opšti kulturološki napredak. Verno oslikani i upečatljivo oživljeni Mahatma gandi Karl Gustav Jung, Tagore, Buda, Tesla, Isus Hrist i drugi daju glavnoj junakinji i čitaocima odgovore na iskonska i večita pitanja duboko sakrivena u svakome od nas.

Umire li čovek zaista? Kojoj su istini težili i koju su tajnu znali veliki umovi prošlosti? Zašto nema opipljivih dokaza o postojanju Boga i da li on ipak postoji? Šta je prava sreća? Vredi li žrtvovati se i zbog koga? Kako se izboriti sa patnjom? Biti moralan ili biti samo čovek? Da li je strah jači od čoveka i kako mu se suprotstaviti? Kako probuditi ponovnu žudnju za životom?

Pre nego što shvate, čitaoci će biti uvučeni u izuzetno interesantnu, isceljujuću ispovest, koja će za posledice imati i njihov lični preobražaj, jer ova retka i bogata knjiga, bavi se životom same duše.

Roman je stvaran da nosi moćnu poruku nade , odgonetne religijski smisao čovečanstva i natera vas na buđenje liče duhovnosti i morala.

NESVAKIDAŠNJA DUHOVNA AVANTURA

KROZ KOJU ĆETE PUTOVATI ŠIROM OTVORENOG UMA!

U PRODJI U SVIM VEĆIM KNJIŽARAMA ŠIROM SRBIJE - Delfi, Vulkan, Plato...

Danijela Knez

OKEAN U OKU

2011-08-15T09:36:00.000-07:00

DIRLJIVA PRIČA O POTRAZI ZA BOGOM!

Okean u oku je uzbudljiv roman o neobičnoj sudbini devojke Kjare, koja u stanju kome, posle pokušaja samoubistva, upada u čitav splet neverovatnih doživljaja, prepunih neodoljive mešavine fikcije i stvarnosti.

Nakon što se budi u nepoznatoj sobi kraj misteriozne crvenokose žene, od nje neočekivano biva uvučena u dugo, neizvesno putovanje, koje će je jednom za svagda promeniti.

Roman je stvaran da nosi moćnu poruku nade , odgonetne religijski smisao čovečanstva i natera vas na buđenje liče duhovnosti i morala.

NESVAKIDAŠNJA DUHOVNA AVANTURA

KROZ KOJU ĆETE PUTOVATI ŠIROM OTVORENOG UMA!

U PRODJI U SVIM VEĆIM KNJIŽARAMA ŠIROM SRBIJE - Delfi, Vulkan, Plato...

NIKOME NEĆU OTKRITI TVOJU TAJNU!

2011-06-23T10:46:00.001-07:00

Your secret from Jean-Sebastien Monzani on Vimeo.

SVE SE DA SAGLEDATI SRCEM

2011-06-10T15:04:00.000-07:00

Ne, svet ne zna da ti meni govoriš očima, ne, niko ne zna da ja tebe slušam srcem... to je naša mala tajna. Čujem jasno tu iskru nemira koju kovitla nadolazeća oluja pokrenuta spuštanjem tvojih zenica na dokove moga tela. Čujem i tvoj strah koji bi da me protera negde u nigdninu, jer otud te ne mogu dotaći osećanjima. Čujem plime i oseke tvoje krvi koja ti uranja u srce neosetno a opet tako burno jer je mene spoznala.Čujem kako ti svest kopitima otpora jako udara o dušu i nagoni te na oprez, na beg, na poricanje. Čujem, jasno me čuješ u stegnutoj, lažljivoj tišini između nas.... i govoriš mi već umornim glasom: '' ljubavi, daj mi slobodu, zar ne vidiš da si moja tamnica...''
U mojim očima slomljeno nebo nadanja iz kog se sprema kiša, i pitanje vaskrslo... tiho... bojažljivo:
''Kako da te pustim voljeni, pa ti si moje Sunce,
ugrej me,
hladno mi je...
ne odlazi,
previše je tame bez tebe.''
''Moram ljubavi,'' odgovaraš mi ''druga polovina nečijeg sveta čeka na moje svitanje.''

autor: Danijela Knez

BUDUĆNOSTI, OPROSTI IM SADAŠNJOST

2011-03-21T06:48:00.001-07:00

Iz mog romana BUDUĆNOSTI, OPROSTI IM SADAŠNJOST koji sam napisala sa svega dvadeset četiri ili pet godina...više se i ne sećam. Imao je tu sreću da bude nagrađen kao manuskript, te da osvoji novčanu nagradu. Odšampan je kao samostalno izdanje u malom broju primeraka, bez ambicije prema predstavljanju nekoj od izdavačkih kuća Srbije ili daljem publikovanju. Imam više razloga zašto sam se odlučila za tako skroman korak. Jedan od njih je i taj da nisu bila vremena za ratne priče uporedo sa činjenicom da sam prioritet davala ličnoj satisfakciji, a ne komercijalizovanju dela.BUDUĆNOSTI, OPROSTI IM SADAŠNJOST je priča o praštanju, kajanju, neizrecivosti dobra i zla koji su sve samo ne standardizovano crno-beli moralni šabloni. Ovo je priča o ratnom zločincu koji se nekažnjenonakon rata na prostorima bivše Jugoslabvije infiltrirao među običan svet i tu dugo egzistirao kao ugledni intelektualac koji je ljudima iz okruženja bio poznat jedino po dobrim delima koja je činio. Zašto ih je činio i ko je zapravo on kao humanista, imate prilike da saznate ovde , u ovom odlomku koji govori o ispraznosti i besmislu rata, te o ispovesti glavnog aktera nakon njegove smrti.

''Стигла је у стан врло брзо. Стропоштала се на кревет,одахнувши од велике врућине која ју је захватила при повратку кући. Замишљено погледа коверту у својим рукама. Читки, ренесансни рукопис красио је бели папир. Миони се тада сопствено име учини лепшим него икада, исписано Аташевићевим налив пером поседовало је необичну драж. Узлазне линије и меки прелази из слова у слово, опточени финоћом, указиваху на све потајно Романово стремљење ка необичности и истанчаности духа. Потресено извади писмо из коверте и упути снебивајући поглед у страну, неспремна да прими у свест казивање тог стаменог човека. Плаши се покојникових демагошких приказа стварности, осећа да чак и мртав може утицати на њено крхко биће. Удахну дубоко, прибра се и погледом обухвати читку дубину последњег Романовог признања:

Драга Миона,

Част ми је била познавати те. Иронично је да један суицидни грешник, до вјек и вјекова немио себи, па самим тим, сложићеш се немио и Господу, сконча природном смрћу, па опет, десило се тако само стога што је све могуће. Богдан и ти добродошли сте ми у сврху искупљења. Морам ти признати, сада, на крајњем послетку, да у теби има још доста детиње наивности, невезано за твој интелект, већ за немогућност да схватиш да је опора и безлична борба за моралним правоверјем. Узалудно је предавати се ма каквим сврсисходним начелима. Добри људи пате, добри људи су гажени и унакажени од зла. Чувај се сладуњавих и непотпуних облика безгрешности. Сећам се оне неоправдане жртве за скромно дете Божје, Јулију; није ли било помало претерано с твоје стране жртвовати се. Ох, добрице, ја бих те такву радо турио у Нојеву барку и послао пут спасења, али туробна стварност и место где живиш отрезниће те нагло. Схватићеш да себе треба давати у ретким приликама, када је циљ изоштрен на нишану правде, а он као такав ваља бити оправдан и тежак. Ситна сплеткарења и попуштања у сврху доброг су само додворавање сопственом егоизму и помало крађа туђих симпатија. Шта год да ти је био циљ од та два, мани се туђег бола док не разапнеш свој сопствени. Остављам ти у наслеђе свест о суровости. Надам се, будем ли ти предочио голготу битисања, схватићеш где се треба омеђити од срљања. Ако не знаш како у исто време можеш бити морално мирна а са зрелим гардом наспрам људи, нађи средину; не претерано, не буквално, тек… постанеш ли икада кукољ у житу, не убиј из задовољства или похлепе, већ из вере у то да радиш исправну ствар. Узимај, кидај зубима, прогони туђе и брани своје. Нема правде… веруј у то. Када сам јуришао с ратишта на ратиште, ја ништа друго до људске крви и меса утопљених у земљу нисам видео. Памет ми се помутила од силних страдалника. Турци и усташе разгневише животињу у мени, те сам тек тада растрзао људе као гладни курјак… брат је за братом кукао и нарицао. Не, није српство страдалник у овоме рату, већ је жртва читав југословенски народ. Како ми од њиховијех кукасмо, тако и они од нашијех злотвора. Вазда је међу људима зла – вели ти то зли човек, па веруј. Ја јесам животиња, али сам рођен у брлогу мржње и растао у још горем зверињаку, а мало нас је било лоших, недовољно, да на зверства узвратимо зверством једнаком силином. У почетку беше правда али ја издах Бога, а што је време више узмицало ја на крају издах и српски народ и брата 'рвата и Бога. Ал’ гле ироније, једнак је злочин и своје и туђе убити.

Не. Немој ме презрети. Нема разлога. Враћам теби и твом чеду отето. Цикличну имовину српства у егзилу. Што они нашем народу узеше, ево мене где њино враћам. Јесам ли грешан због тога? Јесам! Јесам ли се кајао тада? Нисам! Кајање ми сада навире у часима ослабљености овог истрошеног тела. Нисам ја теби сва та добра учинио и твоме чеду оставио аманет зарад тога што правде има у свету, већ да у овим тешким данима мање мрзим самога себе, да добрим делима искупим погану душу. Звер је нашла добрице да окаља грехе. Ипак, то како си ме гледала последњих годину дана и како си у мени разоткривала ту притворну племенитост, све је то будило нове погледе ове маторе будале на себе сама; у тренуцима највеће моје слабости ја желех да поверујем да јесам добар. Моли Бога за овога олоша, јер олош не имаде снаге да измоли опрост за самога себе...

Неутрални сам посредник из инферна; ипак ничег доброг не бејаше у мени, вазда сам зло чинио, али веруј овом старцу, у сред свег тог зла које чињах наврну ми кајање на уста, на очи, на душу и видех каква сам гнусоба, каква звер јесам. Опрости ми хрватска мајко, опрости ми ти мило чељаде које се понизно Алаху својему молиш, опрости ми сестрице српкињо, нема кривога народа у овоме рату, све је до кривње лошијех људи, те до кривње оних који тражише освету над лошима.

Ја ти велим, дете, видела си моје сузе у часу немилости, међу стрмим голетима видели су невини како плаче звер. Ниси ти, Миона, мени опростила злочине већ си себе наднела над злом потурањем леђа под вером у Господа. Пред некима ћеш грбава са тим теретом добра испасти, ал’ у очима Господа крила анђеоска имадеш. А за моје очи ме не питај, ја само видим тебе такву каква јеси, неокаљану и осуђену на бол. Још ти тако пуно недостаје да будеш кучка, греше они који мисле да то већ јеси. Једва да те штенетом могу назвати. Добрице мала… чувај се свог добра… опрезно руководи с њим… убојито је, колико и зло.

Morituri te salutant

Папир јој исклизну из ознојених руку и она заплака. Беше у тим сузама бола, но, крај тог осећаја протутња и силовит презир.

Ни једно ни друго осећање не бејоше довољно јаки да преовладају, па опет, тог дана душа јој се кидала од горчине. Наредног јутра признала је себи да плаче само за онима које воли… и опет је плакала.

Тог преподнева није отишла на сахрану. Посматрала је из прикрајка свет који се скупио над свеже ископаним гробом. Непозната гомила људи, заједно са спремачицом, возачем, телохранитељем и адвокатом формално је одала последњу почаст покојнику на ужареном јулском сунцу. Миона примети да о његовој смрти нико не говори наглас. Сви су суздржано шапутали у туђе ушне шкољке, пребирали очима по придошлом свету, питајући се потајно ко је наследник. Иако спремни на улагивање неслућених размера, жртва њихових поганих мисли било је тек шестогодишње дете, несвесно свог новостеченог богатства. Та чињеница ужасну девојку, али је не уплаши. Била је спремна да заштити Богдана од сваког људског зла.

Након што се маса разиђе, она лагано приђе хумки. Клекну над топлом набацаном црницом и прошапута:

- Зар на умору да оклеветаш самог себе… мени, која те поштујем? Ђубре једно маторо… како сам ти се само дивила… Нек’ ти је лака земља. Ја сам ти давно опростила… и Бог ће ваљда… једног дана. Збогом жртво, убицо и хуманисто, звери и грешнику, збогом племенити човече…

Не. Више никада није заплакала за њим, али је у многим одмаклим ноћима и раним праскозорјима, посматрала себе у огледалу, ознојену, нагло пробуђену и дрхтаву. У очима је видела јасан, резак бол. Звао се његовим именом.

Прошло је месец дана од трагичног догађаја. Миона је увидела да и даље нико није гласно говорио о Аташевићевом усуду. Преносиле су се ту и тамо непотпуне гласине сервиране уз јутарњу кафу, комшијске посете, колегијално чаврљање усред радног времена. Тек половична истина изнета је на видело, док су људске препричаване лажи попримале облик тачности, не стога што су се заиста збиле и постојале већ само зато јер су стално обнављане и величане из уста и глава радозналог обичног света. Није га бранила, ћутке је подносила слободоумне претпоставке, трачева незасите масе. Веровала је да јој Роман никада не би дозволио да говори у његово име. Каприциозно надмен али умерен у ентузијазму величања сопственог бића, увек је дословце прихватао критике и обмане о себи самом, не оспоравајући ни једну реч. Мало ко је знао да се иза таквог понашања крије самоиронија и нехајност, заправо, тек, непоштовање самонаметнутих критичара. Управљао се етиком као јединственим обликом слободне идеологије. Специфичне и помало грубе предрасуде о моралу изградио је само за себе и тиме се омеђио од осећаја кривице за све што је чинио.''

Danijela Knez

ROBOVANJE

2011-02-27T10:35:00.000-08:00

Ljudi robuju životu, i zbog toga robovanja dani su im prepuni poniženja i stradanja, a noći su im sve u krvi i suzama. Evo, minu sedam tisuća godina od moga prvoga rođenja i do sada ne vidjeh ništa osim potčinjenih, pozatvaranih i okovanih robova.Obiđoh Zemlju od istoka do zapada, spoznah i tamu i svjetlost života, gledah procesije naroda kako iz pećine hrle u palače, ali do sada ne vidjeh ništa drugo do šije povijene pod bremenom, ruke u lance vezane i koljena savinuta pred idolima.Pratio sam čovjeka od Babilona do Pariza, od Ninive do New Yorka i vidjeh samo tragove njegovih okova na pijesku uz otiske stopala, čuh samo kako doline i šume odjekuju vapajima generacija i stoljeća.Ulazio sam u dvorove, u hramove i bogomolje, stajao uz prijestolja, žrtvenike i govornice, ali vidjeh samo kako trudbenik robuje trgovcu, trgovac robuje vojniku, vojnik robuje guverneru, guverner robuje kralju, kralj robuje vjerskom poglavaru, vjerski poglavar robuje idolu, a idol je samo zemlja od koje su ga sotone sazdale te ga postavile na brdo lubanja. Ulazio sam u kuće moćnih bogataša, u straćare nemoćnih jadnika, u sobe ukrašene slonovom kostii komadima zlata, u skloništa ogrezla u očaj i zadah smrti, i vidjeh djecu kako se uz mlijeko zadojevaju robovanjem, vidjeh mladiće kako uz alfabet usvajaju pokornost,djevojke kako se odijevaju u poslušnost i potčinjenost, i žene kako liježu na postelje pokornosti i podatnosti.Pratio sam generacije od obala Gangesa pa do Eufrata, do ušća Nila i Sinaja,do atenskih trgova i rimskih crkava, do uličica Konstantinopola i londonskih građevina, i vidjeh samo robovanje što posvuda žrtvenike ostavlja iako ga božanstvom nazivaju, vino i miomirise mu pred noge izlijevaju i kraljem ga nazivaju, tamjan pale pred njegovim bistama i prorokom ga nazivaju, ničice pred njim padaju i zakonom ga nazivaju, zbog njega međusobno ratuju i rodoljubljem ga nazivaju, njegovoj se volji predaju i Božjom sjenom na Zemlji ga nazivaju, po njegovoj želji domove i zdanja pale u bratstvom i jednakošću ga nazivaju, radi njega se pregalaštvu predaju i bogatstvom i trgovinom ga nazivaju. Sve su to brojna imena za jednu istinu i sve je to mnoštvo ispoljavanja jedne suštine. Ta je trajna, vječna bolest sa svakojakim simptomima i raznovrsnim ranama; nasljeđuju ih sinovi od očeva kao što dah života nasljeđuju; njeno sjemenje se stoljećima u tlo vremena zasijava, kao što jednogodišnje doba daje ono što se u drugo doba zasije.Najčudnija i najbezočnija vrsta robovanja na koju naiđoh jest ona što sadašnjicu ljudsku neraskidivo veže za prošlost predaka; što im duše tjera naklanjanje tradicijama djedova; što im u mladićka tijela uvodi drevne duše, kao u svježe grobove kosti stare.

Vidjeh nemušto robovanje - trajno vezivanje muškarca za ženu koju potcjenjuje; tjelesnu vezanost žene za postelju supruga koga mrzi te im nijednome nije stalo do života.

Vidjeh nijemo robovanje - kada su pojedinci prinuđeni slijediti svoju sredinu, krasiti se njenim bojama, njenim se ruhom odijevati, te se oglašavaju poput odjeka i tijela su im nalik sjenama.

Vidjeh nakazno robovanje - šije moćnika upregnute u jaram obmanjivača,odlučnost jakih ljudi u službi pohotnika što žude za slavom i znamenitošću te se ponašaju poput marioneta što se prstima pokreću, zaustavljaju i razbijaju.

Vidjeh prastaro robovanje - kako duše dječje padaju sa prostranih nebesa u nesretne domove gdje nužda i maloumnost druguju, gdje poniženje i očaj idu ruku pod ruku te djeca stasavaju nesretna, žive kao prijestupnici i umiru poročni.

Vidjeh odvratno robovanje - prodavanje predmeta u bescijenje i naopako imenovanje stvari: obmanjivanje se naziva oštroumnošću, brbljanje umnošću,slabost blagošću, bojažljivost gordošću.

Vidjeh surovo robovanje - kada se nejaki strahom tjeraju da govore, pakazuju ono što ne osjećaju, predstavljaju se suprotno svome biću te se nesreća s njima poigrava kao s krpama.

Vidjeh ogavno robovanje - kada jedan narod živi po zakonima drugoga naroda.

Vidjeh nakazno robovanje - kada kraljevski sinovi krunišu kraljeve.

Vidjeh crno robovanje - kada prijestupnici svaljuju sram na nedužne.

Vidjeh robovanje samom robovanju, a to je inercija.

Kada sam se umorio prateći generacije i kada mi je dojadilo da gledam prohod naroda, sjedoh osamljen u dolini silueta, tamo gdje se skrivaju sjene minulih vremena i gdje počivaju duhovi budućih stoljeća. Tamo vidjeh slabunjavu siluetu kako osamljena ide zureći u sunce te je zapitah:

-Tko si i kako ti je ime?

- Sloboda je moje ime.

- Gdje su ti potomci?

- Jedan je umro razapet, drugi je umro u ludilu, a treći se još ni rodio nije.Potom mi se izgubi iz vida, u magli.

Odlomak iz knjige Mirisni plodovi duše Halila Džubrana

Go Green

2011-01-25T09:11:00.001-08:00

EMOCIONALNA REZONANCA

2011-01-12T10:34:00.000-08:00

Kada govorimo o nečijoj sreći, tada govorimo o tome koliko je neko uspeo da ostvari svoje važne želje, koliko je uspeo da ostvari način života koji je u skladu sa vlastitim životnim vrednostima. Ali srećna ili nesrećna osoba nije izolovani pojedinac koji živi u nekom apstraktnom životnom kontekstu. U svačijem osećanju stepena zadovoljstva sopstvenim životom u velikoj meri učestvuju i drugi ljudi, posebno oni koje osoba doživljava kao bliske. Manje je poznata činjenica da u nečijem zadovoljstvu životom učestvuju i emocije voljenih osoba.

Nedavno su objavljeni rezultati jednog obimnog istraživanja koji su pokazali da je stepen nečijeg osećanja sreće i zadovoljstva životom u velikoj meri povezan sa stepenom tih osećanja kod emocionalnog partnera ispitivane osobe. Ako je jedan partner iz nekog razloga bio srećan, to je bio razlog za veću sreću drugog partnera. Princip je važio i kada su u pitanju neprijatna osećanja: ako je jedan partner iz nekog razloga bio manje srećan, i drugi je imao smanjen stepen sreće. Istraživanje je potvrdilo ono što smo i ranije znali: da kada se dvoje ljudi vole, emocije jedne osobe su razlog za emocije druge osobe i obrnuto. Kada se ljudi vole, a jedan od njih iz nekog razloga snažno pati, drugom će biti veoma teško da oseća sreću i zadovoljstvo. Ovakav emocionalni odnos dvoje koje se vole se zove emocionalna rezonanca.

Naravno, nije reč o direktnom prenošenju emocija, kao nekakve energije koja prelazi sa osobe na osobu. Teorija o „infektivnosti” određenih emocija je odbačena. Da li će neka, na primer, prijatna emocija jedne osobe biti razlog da druga osoba takođe oseti prijatnost, ili pak neprijatnost ili ravnodušnost, zavisi od odnosa koji postoji između tih osoba.

Emocionalna rezonanca je u stvari samo veoma izražena saosećajnost. Ljubav uspostavlja odnos veoma snažnog saosećanja. Kako je voljena osoba veoma važna onome ko voli, važna su i njena osećanja. Kada je voljenoj osobi teško, to je razlog da se onaj ko voli oseća takođe neprijatno, a kada je voljena osoba srećna i zadovoljna, to je razlog za zadovoljstvo onoga ko voli.

Ali nije reč samo o reagovanju na osećanja voljene osobe, već o aktivnom principu, o biranju takvih ponašanja koja će kod voljene osobe izazvati prijatna osećanja, a izbegavanju onih koja će je iritirati. Ali kada je neko ponašanje veoma važno onome ko voli, saosećanje više nije razlog za odustajanje od tog ponašanja.

Oko osećanja voljene osobe se treba potruditi jer nam se to, kako je pokazalo istraživanje, kroz emocionalnu rezonancu vraća kao naša vlastita sreća.

Dr. Zoran Milivojević

preuzeto sa: http://www.politika.rs

THE PART FROM THE BOOK by Danijela Knez© - FUTURE, FORGIVE THEM PRESENT

2010-12-26T13:56:00.001-08:00

            Oh God, raise me from the mud. My body heads along and and stumbles, and my soul is still lingering on the cobblestones. Lo, my legs are rushing and pulling me ahead, but my soul is tired and lies half-dead there where it witnessed the horror. My heart is beating and my blood is rushing to my cheeks, and I start blushing and look healthy, but my conscious is dying from a vicious disease called disappointment. Oh, dear people, you who suffer and who are persecuted, let me in your flock; God's flock of those who suffer, so that we all may be lambs for sacrifices, may we all serve for evil's wrath and good's comfort.

            I can't go on any longer. All that remains is a lie that I, too belong to the living. A man does not live until a rhytmic melody of a heart beats in him, he doesn't live until the very last breath, he is alive as long as he lives and while the spirit in him is the embodiment of God's creation of life. Nobody dies only once. We die every time we lose someone we love. God, can you count how many times I have died?

            And you, Matthew, the one I love, you are nothing else but me. I will break you, just as every woman breaks a man, shamelessly and relentlessly. I promise you, Matthew. Just wait until I have enough courage so that my body can afford you, just as you last in my spirit for years...When I take back a part of me, I will be happy and calm. I am not that way because you, the one I love, are nothing else but me. Therefore, I recognized your nobility, that is why I feel your fear, that is why I am afraid of your anger, that is why I glorify your love, do you know...therefore, I know who you are, Matthew, because you, the one I love, are nothing else but me. I must learn that even when I give my all, I give nothing. A triumph over your love is actually planting of understanding, a planted thought. While you are led with that thought, it will be quite easy for me to mold it. While I mold your emotions, and impose erotic heat of my heart, and illusory occasional coldness of my spirit, while in front of you, I will keep you under my feet until then. After all, somebody is always keeping someone else under his or her feet. I love you so much, and long for you, but I don't believe I will be able to stay by your side if you want me to, one day. I have a feling that I will soon leave your presence Matthew, too...and I still haven't tasted you, I haven't drank anything from your lips. I will leave with a wish in my heart always to return, again and again, what a terrible felling of being worthless. What a capricious, liberal fact that is that I need freedom, but I will die for the one who give it to me. A conviction that everything will pass, without any conciousness about the fact that nothing is lost forever because of simple reason, which says that everything what happens shapes my spirit for the time yet to come. Maybe due to being thwarted by Sergey I will suffer a loss from you, guided by a muffle instinct, and under pressure from former knowledge. I will stay alone, living in conviction that one more of my romantic relationships is broken and that I lost a precious being. I won't be able to recognize a deception of my own mind. Those who disappointed me and hurt me, instead of being in past, just where they belong, will actually rejoice through my character, which is changed thanks to them. They will rejoice for a long, long time into the future.

            Love is awareness of other being's existence, of its importance. Perception of aesthetic phenomenon in various spheres, whether it is visual or subjective beauty, it is not perfect, but as long as it is inspired by wishes, it is supported by faith in its uniqueness and probably one that is never repeated. A part of my being could swear to love Sergey, but that is not love which causes pain and suffering; or maybe it is, because all that I have ever seen with him, was nothing else but pain. Therefore, if you ever give yourself to me, never do it totally. Hide, run away, wander off, make me suffer because of you, just don't let me grow weary of you. You are nothing but a temptation. You are a discord in my consciousness, a uniqueness of distance of my limits, abyss of my perditions. You are passion, hatred, tranquility, hunger, thirst. You poisoned me, you are my sickness, cure, weakness and strength...all contradictions of life are gathered in you, all the energy of existence. Oh, I feel so bad...no, I haven't lost everything, but how can I find comfort in it, when I recognized myself among the lost ones.

Danijela Knez

IZ NEOBJAVLJENIH DELA DANIJELE KNEZ

2010-12-10T06:07:00.000-08:00

Iako me mnogi znaju kao autorku Gole Idore (gde sam na sarkastičan i kontroverzan način sa uplitom autentičnih dijaloga i pripovedanja po principu undergraund slenga, predstavila Srbiju nakon moralnog i svih ostalih potonuća u vredonosnom smislu; podsetiću vas da sam mnogo pre nje, onih dana početaka ratova na prostorima širom bivše Jugoslavije, sa svojih nepunih šesnaest, sedamnaest.. koliko već godina, svet posmatrala dosta ozbiljnije, te da sam i sama po prirodi ’stvaralačkog pera’ privatno dosta drugačija, možda čak i konzervativnija ako uračunam lične stavove. Čisto da se ne zaboravi (da i ja sama ne smetnem s uma ono što sam nekada stvarala) izneću ovde neke moje citate iz prethodna dva romana kojima bar za sada nije ni vreme ni mesto da se objave – što naravno nikako ne umanjuje njihovu vrednost.

Hrišćanstvo smo urezali u krv; oni su je prosuli. Zatim smo veru usadili u oko; oslepeli su nas. Naposletku smo sva pravoslavna nadanja udenuli u srpske žuljave noge; zato proganjani bežimo, saplićemo se ali ne posustajemo.