TREBA LI BITI ISKREN

Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja

Ljudsko nesvesno ume da iznenadi, pogotovu onda kada režira naše snove. Recimo da ste imali toliko živopisan erotski san da ste doživeli orgazam. Ali u tom snu ste, sasvim neočekivano, sa osobom koja se nedavno doselila u vašu zgradu. Verovatno ćete se zamisliti nad ovim snom, ali nas sada interesuje da li ćete ga, uz jutarnju kaficu, ispričati svom bračnom drugu, odnosno partneru. U kojoj meri ćete biti iskreni prema voljenoj osobi? Ako ovaj san skrijete od nje, da li je ne volite? Da li skrivate san upravo zato što je volite? A šta je ona sanjala i šta je ona prikrila od vas?
Iskrenost jeste jedan od veoma važnih principa ljubavi, ali i svih bliskih odnosa. Ljudi nisu iskreni tek tako, već u onom odnosu u kojem znaju da ih drugi prihvata, da ih drugi neće odbaciti, da je dobronameran, da to što sazna od osobe neće ispričati nekom drugom. I upravo zbog toga je odnos ljubavi okvir međusobne otvorenosti i iskrenosti. U takvom odnosu možemo biti onakvi kakvi jesmo, možemo skinuti masku koju nosimo u javnosti, bez straha da će nas voljena osoba odbaciti ili pogrešno razumeti.
Ali u odnosima ljubavi postoji još jedan princip, a to je princip saosećajnosti. Saosećajnost ili simpatija jednostavno znači da su nam važna osećanja druge osobe. Što nam je druga osoba važnija, to nam je važnije kako se ona oseća. Kada volimo mi želimo da se voljena osoba oseća prijatno, ne želimo da se oseća neprijatno, da pati. Kada je ona zadovoljna zbog nekog svog uspeha nama je prijatno, a kada se ona zbog nečega oseća neprijatno, i nama je neprijatno. Saosećanje u neprijatnom zovemo sažaljenje ili samilost.
Ne samo da na ovaj način reagujemo na osećanja voljene osobe, već se trudimo da ih izazovemo. U ljubavi činimo ono što će kod voljene osobe izazvati prijatnost, što će joj goditi ili što će joj ugoditi, a izbegavamo da činimo ono što kod nje izaziva neprijatnost, patnju, bol. Naravno, sve to do određene mere, nikako ne po svaku cenu.
Postoje situacije kada su iskrenost i saosećajnost, dva principa ljubavi, u sukobu. Ako pretpostavimo da će se voljena osoba osetiti veoma neprijatno dok sluša prepričavanje erotskog sna u kojem ona nije akter, onda je onaj koji priča san iskren, ali ne i saosećajan. I obrnuto. U opisanoj situaciji je verovatno da će većina dati prednost saosećajnosti, ne želeći da bezvezni san izazove patnju voljene osobe.
A kada treba reći? Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja.

Dr Zoran Milivojević

preuzeto sa: http://www.politika.rs/

Odlomci iz romana ''Gola Idora''

iz poglavlja: ''Misli u leru ili keš protiv esencije duhovnosti''


''...Ostatak večeri provela sam na terasi u razmišljanju. Koliko god sve bivalo jednostavno u toku svakog mog običnog dana, noću bih uvek nabasala na sopstvene misa­one lavirinte koji su komplikovali stvar percepcije u mojoj glavi do samog apsurda.Živim u zvanično najsjebanijoj državi na Balkanu. Nemam posao. Okružena sam frikovima koji bi da me karaju i uzmu mi deo života. Tešim sebe da nije ništa strašno to moje promiskuitetno zalaženje u tuđe novčanike; to ponašanje je samo anomalija subkulture okrnjene decenijskim previranjima, samo nužno prodavanje zarad egzistencije.Sa šest godina htela sam da budem astronaut, sa devet dok­tor i golman, sa trinaest filozof i filantrop, sa petnaest arhitekta, sa nepunih šesnaest ma kakva ispomoć na ratištima širom bivše Jugoslavije, a sa dvadeset i kusur sam postala ološ i odrekla se svih ostalih snova. Pitala sam se kako jedno tako duhovnosti i grotesknosti sklono biće može postati ovo što sam ja danas.Sa terase sam se sklonila tek nešto pre ponoći. Klekla sam kraj svog omiljenog ćošeta sa knjigama i počela prebirati po njima. Uzela sam Jerotića, Daglasa Adamsa, Bibliju i Budističke spise od skupa autora. Uvek tako čitam, od tri do pet knjiga u isto vreme. Ni jedno štivo nikada ne doživljavam kao priču, satiru, roman – sve te pisanije, različitih varbalnih dimenzija za mene su samo odgovori koje tražim, neophodni uplivi u moj um. Negde pred zoru otišla sam na spavanje sa novim a starim pogledima na sebe, svet i samo postojanje. Bez obzira koliko sve bilo dubo­ko, dobronamerno i mudro, ja nisam mogla da spoznam samu suštinu bića, te se pomirih sa tim da će mi bog svakako opros­titi kao što je uradio i sa Marijom Magdalenom. Budizam nema oštro osuđujući pogled na beštije poput mene, sem blagonak­loni prikaz o neutralisanju istih unutar nas samih. Vladeta bi me posmatrao tek kroz psihološku prizmu, te bi patologiji ustupio odgovornost za devijantnost mog misaonog sistema i delanja, a jedini za sada prihvatljivi odgovor i dalje pronalazim samo u Da­glasovom Autostoperskom vodiču kroz galaksiju – ČETRDESET DVA. Da, slažem se samo sa tim da je čovečanstvo tek toliko zagrebalo po istini i saznanju. Svi mi odgovori liče na Adamsov – četrdeset dva. Poludeću od razmišljanja, skrenuću. Ma ako mi je, tako uvek biva kad ološ ima moral i duhovnost a nema pod­logu za gajenje i negovanje istog.Uspori, govorim sebi, prestani sa filozofiranjem, mudrovan­jem, uništićeš sebe prejakim mislima. Uspori! Uspori. Uspori…Dobro je, evo smiraja, usporavam. Složih nevini izraz lica i setih se onih cipela koje sam videla u Čumićevom. Roberto Kavali ili Dolče Gabana… Kako sam to mogla da zaboravim… kako sam samo mogla…Zaspah jer misli prebacih u nužni ler.Šta da kažem na sve ovo? Da sam sad kojim slučajem neki filozof, rekla bih sledeće: Svaki put kada razmišljam o egzis­tencijalizmu upadnem u misaoni proces sličan Fromovom delu – ,,Imati ili biti”. Kad pak misli bacim na konformizam, onda keš preovladava nad esencijom duhovnosti.Pošto nisam palamudičarka, reći ću tek sledeće: Ipak su Roberto Kavali i kupiću ih sutra – ili jednostavno, jebeš misao, gledaj lepotu materijalnog, ovo drugo ne boli.''

Danijela Knez