Iz romana 'Gola Idora'

poglavlje: 'PRIPITOMLJAVANJE SVESTI'

Prijatelji me zovu Id. Ne zbog skraćenice, već zbog samog imena, čiji je prvi slogan suština i razlog zašto mi je baš to ime dao pokojni kum Draško, po struci psihijatar, veliki poštovalac drskog Bečlije Sigmunda. Kako on kaže, po Frojdu, to je jedan od tri aspekata čovekove ličnosti. Id je izvorište instinktivnog u biću. Id – kao seks, kao agresija, kao apsolutno iracionalno, kao zadovoljstvo, nužnost, umetnost i stvaralaštvo, Id – baš kao ja. Majka je htela da se zovem Ljubinka, na kraju je ipak popustila pod latentnim, šmekerskim pritiskom oca i kuma koji su jedne večeri zakasali u obližnjoj kafani nadomak Skadarlije, slaveći moje rođenje. Pozvali su je u pola noći telefonom i ubeđivali je zašto nije dobro da joj kćer ponese ime obeleženo svojevrsnim ruralizmom.
Dati nekome ime, znači, pored identiteta, pružiti mu i polovinu sudbine. Moj kum bio je u pravu za mnogo toga. Uz obična imena, govorio je, mahom su išle i obične sudbine. Moje je drugačije. Gle ironije, i ja sam.
Još onda, kad sam shvatila da svest treba pripitomiti iz nužnosti a ne zbog morala, sve se promenilo. Valjda je to i normalno, s obzirom da sam kroz agoniju prilagođavanja, na sopstvenim željama izgradila karakter. Napravila sam velike oscilacije u sociološkom performansu, vrhunce u podbačaju sopstvenog života. Napustila sam roditeljski dom, sagorela emocije i sjebala um. Moje sve, ionako je bio muškarac kog sam volela; netrpeljivo detinjasto, užasavajuće iskreno, gadno pošteno, ludački puno. Nema velike filozofije u toj priči. Otišla sam s njim, iako mi moji nisu dozvoljavali. Godinama smo živeli zajedno. Dvoje zaljubljenih iz srednje klase, koji su mislili da je ona narodska ,,kad beda uđe na vrata, ljubav pobegne kroz prozor”, samo mit.
Isti taj mit poslednjih godina nam je jebao mater. Sve češće smo se svađali zbog novca. Ja ga, kao student, uopšte nisam zarađivala, a on je radio neke sitne poslove i jedva je od tih para imao za društvo, gorivo, hranu i kladionicu. Primećivala sam njegovu tihu naklonost prema onima kojima je preticalo iz džepova. To je u nekom čudnom i trivijalnom spletu okolnosti bilo normalno stanje svesti većine koji nemaju puno a žive u Srbiji. Ako nemaš, obožavaj, prikloni se onome ko ima. Valjda je i on krenuo tim putem, nezadovoljan, standardno srpski bedan, pun snova i ambicija. Ko zna... sva sranja ionako počinju – snovima.
Ostavio me je. Oženio drugu – jednu razmaženu bogatašicu iz kraja. Reče mi, negde pred kraj naše veze; ,,Mnogo si dobra, previše... Šta ja znam, nisam ja za tebe ovakav kakav sam, ti zaslužuješ boljeg! Ne želim da te povredim. Previše te volim da bih ostao!” Dok je to govorio, u njegovim očima videla sam drugu istinu; zvučala je otprilike ovako: ,,S tobom mi je jebeno dosadno, ne volim te, tucanje s tobom prija, ali je jednolično; nema u tebi ničeg kurvinskog niti svetog, tako si obična, ni glas mi nisi nijednom podigla, previše si mila, moja ovčice, previše pitoma, nezanimljiva. Ja bih neku besnulju, da zapoveda, da komanduje, da pravi ljubomorne scene i opsedne svaki delić mog stana; ja bih da karam vešticu, neko đubrence koje mi je već okupiralo razum i srce i kurac. Pa da, moj kurac gadno se zaljubio i nema više povratka na staro.” Tada sam plakala, sada ćutim. Nisam zaboravila. Zaboraviti takvo poniženje bio bi greh prema sebi samoj, prema svim ženama ovoga sveta. Ojadio me je za sedam godina života i otišao. Ko jebe tvoj biološki sat, malena, sama si mi poklonila tih tri, četiri, osam godina života, nisam ti ja kriv što si se nadala mom prezimenu. Moj kurac se zaljubio.
Posle toga više ništa nije bilo isto. Patnja, opijanje, trežnjenje, mamurluk, loša volja, depresija, lake droge, muškarci za utehu, muškarci za jednu noć, muškarci za podmirivanje računa, muškarci za zabludu. Da, od dana kada sam ostala sama, svi su oni bili moji iz nekih različitih razloga; iz inata, iz osvete, iz želje da se zadovoljim, iz toga što mi se tako htelo. Suvišno je sada moralisati i diskutovati hladne glave o tome, tvrditi pazar o bezgrešnosti, opravdavati kontinuirane postupke samouništenja koji su nastali iz patnje a opstaju u svrhu seksualnog oslobađanja, zadovoljstava i nekih viših ciljeva pomućenog uma. Moji muškarci na kraju su postali ekvivalent moje egzistencije, materijalnog stanja i trajanja. Nije to ništa loše. Mnoge mogućnosti preživljavanja su iscrpljene; ostale su ove, običnom svetu – nakaradne. Nisam kćer bogataša, verujem da je lepo biti u okrilju tajkuna, koji mi je, pri tom, tata, a ne jebač. Način na koji sam kasnije počela da stičem nije se svideo ljudima, niko nije mogao oprostiti meni – dobroj devojci iz komšiluka beskrupuloznu inicijaciju u kurvanje. Za godinu dana sam od osobe koja je prosečna u krevetu dogurala do savršene jebačice. Usput sam dokazala gomili koja me je prezrela, da novac jeste nužan i potreban. Kako? Pa, jednostavno – stalno su mi kucali na vrata i tražili ga od mene upravo oni koji su govorili da on nimalo nije presudan.
Rekla sam njima, reći ću i vama: Dosta s nakaradnim razmišljanjem vi dušebrižnici, lagano, nikud ne žurite sa zaključcima. Hajde da počnemo iz početka. Jesam li ja kurva? Davala sam olako svoje telo. Verovatno jesam. Jeste li vi kurve? Pazite kako ćete odgovoriti! Davali ste olako svoj duh, svuda i svakome, davali i prodavali. Stvorili ste od toga tržište. Biznis vam je odavno u usponu. Pun je ovaj svet svakojakog kurvanja.
Nema stida u nuždi, niti morala u moći.
Znam da mi ovakvo ponašanje i stav loše utiču na psihu, bez obzira što poboljšavaju moj materijalni status. Ali... daj šta daš... sada ironično i sa puno gorčine tvrdim – ljubav je precenjena. Shvatila sam to nakon raskida, kao i to da smo sami na ovom svetu. Sasvim sami. To ljudi uvek zaboravljaju. Dovoljno im je da pored sebe imaju partnere, rođake ili prijatelje i odmah će verovati da su blagosloveni srodnom dušom. Istina je sasvim drugačija. Sami smo onoliko koliko smo sami sa svojim mislima, koliko smo sami u veri i stradanju. Jednom svi odu i mi ostajemo sami. Naša asocijacija sa drugima je ograničena. Deluje surovo, ali oni koji su trenutno kraj nas imaju koristi od toga. Tu su jer uzimaju, a to što pružaju to je samo uzročna posledica. Recimo, devojke, kako i zašto vas tuca vaš voljeni? Ne znate? Ne? Tuca vas nežno i snažno, i smotano, i sa stilom, i kako god mu se prohte, a u zavisnosti od toga koliki je dijapazon njegovog umeća, ali jedna stvar je zajednička u svom tom karanju – on to radi da bi zadovoljio sebe a ne vas, naivne namiguše. Ako mu budete prijale na jednu noć, toliko ćete i trajati u njegovim mislima, ako mu prijate godinama, blago vama, možda vas i oženi da odrađujete i ostale poslove u svetoj zajednici sem tucanja. Alo, uspavane lepotice, tu je ribanje, kuvanje, rađanje, rintanje u zdravlju i bolesti dok vas smrt, ili neka rospija poput mene, ne razdvoji. Samo napred – volite i vezujte se za druge, na kraju krajeva vezujem se i ja, ali u poslednje vreme samo za njihove bankovne račune. Ne prihvatam istinu sa žaljenjem ali mnogi drugi ljudi će je primiti sa određenom dozom sete i neverice; činjenica jeste sledeća – bliskost vrste je legenda.

OPIS ROMANA: Intrigantna priča o devojci koja se preobražava u svoju potpunu suprotnost i postaje ona koja nemilosrdno zadaje udarce onako snažno kako je njoj zadat onaj koji ju je promenio iz korena. Moderna bajka o Crvenkapi koja je pojela mnoge vukove, jasno sugeriše da to niti je bajka, niti je autorkina junakinja naivna Crvenkapa već jedna od onih koje su razbile sve mitove i tabue, ogolile sebe i drsko rešile da do ostvarenja svojih ciljeva ne biraju sredstva baš u inat društvu i njegovim čvrstim pravilima.


Danijela Knez