PSIHOLOGIJA - Kultura tolerisanja

Živimo u vremenu kada je tolerantnost ne samo visoka društvena vrednost, već i način življenja i preživljavanja. Tolerantnost je postala imperativ političke korektnosti. Povremeno smo svedoci paradoksa da borci protiv netolerancije postaju veoma netolerantni prema onima koji, po njihovom mišljenju, nemaju pravo da budu netolerantni.

Ali šta je to tolerantnost? Kakva je to vrsta međuljudskog odnosa? Da li je to neka vrsta ljubavi?

Mnogi smatraju da je tolerisanje neke pojave isto što i njeno prihvatanje ili poštovanje. I kada neko pokušava nekoga da natera da prihvati nešto što mu je neprihvatljivo, da mu se sviđa ono što mu se ne sviđa, da poštuje ono što prezire, tada nastupa problem. Zahtev za ovako shvaćenu tolerantnost samo podgreva postojeću netolerantnost.

Bolje je da koristimo našu reč za tolerantnost: trpeljivost. A ova reč jako dobro otkriva šta jeste suština tolerantnosti, upravo zato što je u njenom korenu glagol trpeti. Prema tome, tolerantni smo onda kada nekoga ili nešto možemo da trpimo, da istrpimo. I u latinskom je slično jer je etimologija reči tolerancija povezana sa rečju podnošenje.

A kada trpimo? Onda kada nešto ili neko ugrožava neke naše vrednosti, kada nam se nešto ne sviđa, kada nas uznemirava, iritira, kada nam je neprijatno.

Suprotnost je netolerancija, netrpeljivost. Tim rečima opisujemo osobu kojoj je veoma neprijatno tako da počinje da se ponaša agresivno, nasilno, destruktivno. I upravo preko ove suprotnosti možemo shvatiti pravo značenje trpeljivosti. Trpeljivi smo onda kada nam se nešto ne sviđa, ali kada zbog toga nismo agresivni. Tolerantnost je nenasilje.

Dakle, tolerantnost nije ni prihvatanje, ni poštovanje nečega. Upravo obrnuto. Ona je oblik ljudskog ponašanja prema onome što data osoba ne prihvata i što joj se ne sviđa. Kao što neko ima pravo da mu se nešto sviđa, tako neko drugi ima pravo da mu se to isto ne sviđa. Problem nastaje onda kada prvi pokušavaju da uvere druge, ili da drugi uvere prve. Kada su njihovi stavovi nepomirljivi, jedino rešenje koje omogućuje da ostaju u komunikaciji, u istom prostoru jeste da tolerišu jedno drugoga.

Iako je trpeljivost važna u bliskim odnosima, odnosima ljubavi, ona ipak mnogo više pripada javnom prostoru i javnoj komunikaciji. Više nego ljubavi, ona pripada ljubaznosti. A ljubaznost je kada se ponašamo kao da volimo, iako možda ne volimo. Da bismo bili kulturni, moramo se samokontrolisati, vladati sobom. Nema kulture bez tolerantnosti.

A kada ljudi shvate da nisu dužni ni da prihvate ni da cene ono što je suprotno njihovim vrednostima, već samo da ne pokazuju agresivnost, procenat tolerantnih se drastično poveća.

Dr. Zoran Milivojević

PSIHOLOGIJA - Mržnja i strast

Oni koji mrze nakon ljubavi treba da znaju da postaju žrtve mržnje, jer ona emocionalno vezuje za bivšeg partnera, nekada jače nego sama ljubav

Sigurno ste nekada čuli da neko ko je ranije govorio kako voli neku osobu izjavljuje da je sada mrzi. Takve izjave rađaju pitanja o povezanosti ljubavi i mržnje. Koliko su ljubav i mržnja povezana osećanja?

Kada neku osobu volimo, tada imamo pozitivan odnos prema njoj kao ljudskom biću. Sviđaju nam se oni ljudi koje u skladu s našim kriterijumima ocenjujemo pozitivno. Zbog toga u prisustvu tih ljudi osećamo prijatnost koja nas motiviše da im priđemo, da ostanemo u kontaktu sa njima. Upravo zato je i nastala reč prijatelj. Iz želje da takav odnos traje, emocionalno se vezujemo za tu osobu, pa osećamo pripadnost, povezanost, solidarnost i sve ono što obuhvatamo pojmom ljubav.

Poput ljubavi, mržnja je osećanje prema drugome kao osobi. Dok je u ljubavi naša ocena druge osobe veoma pozitivna, u mržnji je ona veoma negativna. Kada zaključimo da je drugi zla osoba, tada nastaje mržnja. A ljudi najčešće drugog označavaju kao zlog onda kada misle da je on svesno i namerno, neopravdano, bez ikakvog razumnog razloga ili povoda, ugrozio ili uništio nešto što je za njih vrednost.

Prema tome, ljubav i mržnja su toliko suprotna osećanja da se međusobno isključuju. Veoma je teško istovremeno osećati i ljubav i mržnju prema jednoj osobi. Ne samo da su takvi odnosi u kojima se smenjuju periodi ljubavi i mržnje haotični, već je i sama osoba koja se tako oseća potpuno zbunjena svojim osećanjima. Ali odnos mržnje može doći posle odnosa ljubavi.

Onaj ko je nekada voleo počinje da mrzi kad počinje da misli da ga je drugi prevario, razočarao, odbacio, iskoristio, ponizio i slično. Mržnja se rađa iz potrebe za osvetom: drugi je zao i treba da ispašta!

Oni čija je zaljubljenost neuzvraćena nalaze razlog za mržnju u svom doživljaju da je drugi uživao u tome što ih je prezrivo odbacio. Misle da drugi smatra da zaslužuje nekog boljeg, dostojnijeg sebe, da je drugi ohola, zla osoba čiji postupak zaslužuje osvetu.

Drugi čest razlog za mržnju jeste kada drugi napusti osobu nakon perioda ljubavi i zajedničkog života. Tada ostavljena osoba zaključuje da je izneverena, da je ona gubitnik, a drugi pobednik. Iz takvog doživljaja nepravde javlja se osvetnička mržnja koja je tako česta u teškim razvodima.

Treba izbegavati one načine razmišljanja koji dovode do mržnje jer je ona veoma opasno osećanje povezano sa uništenjem, sa ubistvom drugog. Oni koji mrze nakon ljubavi treba da znaju da postaju žrtve mržnje, jer ona emocionalno vezuje za bivšeg partnera, nekada jače nego sama ljubav.

Dr. Zoran Milivojević

PSIHOLOGIJA - Zavisnost od ljubavi

Da li možete živeti bez voljene osobe i treba li da se zabrinete ili radujete ako vam partner kaže da će umreti bez vas?

Ako vam voljena osoba kaže: „Nema mi života bez tebe”, da li treba da vam je veoma drago ili treba da se zabrinete? Da li je zavisnost u ljubavi dobra ili nije?

Kada oni koji se vole nikada ne bi raskidali, tada zavisnost ne bi bila problem. Ali savremeni načini života su takvi da sve manje ljudi daje garanciju da će doživotno voleti. Pa ni onima koji je daju ne možemo potpuno verovati da će se toga držati i za nekoliko decenija.

Kada kažemo da je nešto od nečega zavisno, tada tvrdimo da ono prvo jednostavno ne može postojati bez onog drugog. U tom smislu smo mi, ljudi, u stvarnosti zavisni od svega onoga bez čega zaista ne možemo živeti. Zavisni smo, na primer, od zadovoljenja osnovnih potreba. Ali kada neko počinje da misli da ne može živeti bez onoga bez čega u stvarnosti može, tada ta umišljena zavisnost može postati poremećaj. U takozvanim hemijskim zavisnostima je to jasno. Kada je neko zavisan od opijata, tada misli da će bez njih umreti, ali u stvarnosti je upravo suprotno: umire se od viška, a ne od nedostatka droge.

Zavisnost od ljubavi nastaje onda kada neko počne da pogrešno veruje da ne može živeti bez osobe koju voli. Kada pomisli da bi voljeno biće prestalo da je voli ili umrlo, za osobu je to kraj njenog života. Kada se to zaista desi, većina ovih ljudi, uprkos snažnim i dugotrajnim patnjama, ipak nekako preživi. Ali neki izvrše samoubistvo ili dovedu sebe u situaciju da nastradaju ili jednostavno uvenu i čekaju smrt.

Važno je razlikovati odnos odraslih prema ljubavi od dečjeg odnosa. Biti odrastao znači biti sposoban sam brinuti o sebi, odnosno samostalno živeti. Idealna odraslost donosi poziciju nezavisnosti od drugih ljudi, pa i od njihove ljubavi. Kada su deca u pitanju, sasvim je drukčije jer su ona zaista zavisna od svojih roditelja i njihove ljubavi. Ako odrasla osoba nije voljena, kvalitet njenog života će biti nizak, ali ona neće umreti. Ali ako malo dete nije voljeno, zanemarivanje ne samo da će ugroziti razvoj njegove ličnosti i njegovo mentalno zdravlje, već može ugroziti i njegov život.

Za decu je ljubav potreba, a za odrasle je želja. Ali mnogi odrasli ne odrastu do kraja, već nose u sebi svoje „unutrašnje dete” tako da imaju dečji stav prema ljubavi.

Ne biti zavisan od voljene osobe ne znači ne biti vezan za nju. Emocionalno vezivanje mora postojati jer je ono suština ljubavi. Odrasli se vezuju za voljenu osobu znajući da ako budu ostavljeni njihovom životu nije kraj, da će biti žalosni, ali da će prežaliti osobu i da će ponovo kvalitetno živeti i voleti.



Dr. Zoran Milivojević

SEKSUALNI LOV

Zašto neke osobe, kada osvoje potencijali „plen”, izgube interesovanje

Dok je udvaranje ponašanje osobe koja želi da ostvari ozbiljnu vezu, zavođenje je ponašanje osobe koja ima skriveni cilj. Iako se osoba predstavlja kao neko ko želi ozbiljnu vezu, ona teži nečemu drugom. A kada uspe da ostvari svoj skriveni cilj, osoba gubi svako dalje interesovanje za osobu oko koje se prethodno toliko trudila.

Veoma često izgleda da je taj skriveni cilj seksualni odnos. Tipično je da se posle nekoliko seksualnih odnosa osoba „ohladi” i povuče iz veze koja je tek na početku. Takvo njeno ponašanje dovodi do toga da se druga strana, žena ili muškarac, oseti izneverenom, prevarenom, iskorišćenom.

Međutim, ono što ovi ljudi traže u ljubavnom odnosu nije seks, već osećanje da su privlačni, da su vredni, da zaslužuju da budu prihvaćeni. Oni misle da će ukoliko uspeju da privuku određenu osobu koja im imponuje nekako potvrditi svoju vlastitu vrednost i bolje se osećati. Ali, i onda kada uspešno privuku drugog ili drugu, ne uspevaju da održe osećanje lične vrednosti duže vreme. Kako nisu ni svesni da traže osećanje lične vrednosti tamo gde ga ne mogu naći, zaključuju da dati partner nije dovoljna motivacija, tako da nastavljaju da traže dalje i da šarmiraju.

Što se osoba oseća manje vrednom i privlačnom, to oseća veći impuls da se ovako dokazuje. Neki muškarci u četrdesetim, koje „trese” kriza srednjeg doba, dobar su primer za to. Večernji izlazak se pretvara u lov na „komade”, na mlađe žene i devojke, čije osvajanje bi trebalo da potvrdi privlačnost i seksualnu moć dotičnog gospodina. Kada je plen ulovljen, stavlja se „recka” i gubi se svako dalje interesovanje za datu osobu. Nekada je ova transformacija ličnosti veoma velika: šarmantni gospodin se pretvara u mrzovoljnog i dosadnog tipa. Šarm je bio samo način da se ulovi plen. A kako kažu Kinezi: „Čemu zamka kada je zec već uhvaćen”.

Iako smo dali za primer srednjovečne muškarce, seksualni lov je ponašanje koje je možda još više izraženo kod mlađih muškaraca. Ali ne samo muškaraca. I mnoge devojke i žene žele da potvrde svoju privlačnost, vrednost i vlastitu cenu na ovoj vrsti tržišta. I onog trenutka kada dobiju ono što žele, ali se ne osete ispunjenima, tada se hlade da bi se ponovo zagrejale za nekog drugog.

Druga imena za seksualnog lovca su ženskaroš, švaler, promiskuitetna osoba, itd. Nekada su im drugi zavideli na tome. Danas se smatra da je to znak emocionalne nezrelosti, bežanje od emocionalnog vezivanja, a nekada i znak prave zavisnosti od seksa. Ako tražimo savremeni uzor muškarca, seksualni lovac svakako nije kandidat za to.

Zoran Milivojević

PSIHOLOGIJA - KADA UDVARANJE PRELAZI U ZAVOĐENJE

Imidž koji imamo može da privuče osobu ali ne i da je dugo zadrži

Sasvim je logično da se neko, kada se zaljubi ili kada želi da ostavi utisak na osobu koja mu se sviđa, jako trudi da se predstavi u najboljem svetlu. Tada osoba jednostavno prikriva one svoje osobine za koje veruje da se drugome neće dopasti, a naglašava one osobine za koje veruje da će ih drugi ceniti. To je isti princip ulepšavanja koji postoji kod ženskog šminkanja: naglasiti ono što je lepo, prikriti ono što nije.

Ulepšavanjem se prikriva istinito ili pravo stanje stvari, tako da se može reći da je ono jedna vrsta obmane. Ali ova obmana nije skrivena jer kada je neko našminkan to se vidi, tako da onaj koji gleda zna da ne gleda stvarnost, već da gleda šminkom ulepšanu stvarnost, iluziju lepote. Kada gledamo osobu koja se potrudila da se ulepša iako je poznajemo i znamo da ona u stvarnosti nije tako lepa, to u našem umu izaziva konflikt između onoga što gledamo i onoga što znamo. Naš konkretni um reaguje na ono što trenutno gleda, a naš apstraktni um zna da je to iluzija.

Pitanje koje se postavlja tiče se granice dozvoljene i nedozvoljene iluzije. Kada udvaranje prelazi u zavođenje? Većina bi se složila sa tim da je prihvatljivo da neko naglašava onu osobinu koju ima, a da je neprihvatljivo kada tvrdi da ima onu osobinu koju ne poseduje. Ovaj problem postaje još kompleksniji kada iz domena vidljivog, u šta spada fizički izgled, pređemo u domen nevidljive ličnosti i karaktera.

U savremenom društvu je veoma važan imidž, kako neko izgleda i ponaša se, kakav utisak ostavlja na druge. Zbog toga su mladi preokupirani svojim izgledom, modom, ponašanjem, odnosno utiskom koji ostavljaju na onu publiku koja im je važna. Veoma mnogo mladih misli da je najvažnije da dobro izgledaju pa da budu srećni i uspešni u životu. Mnogi od njih su, posledično, veoma nesrećni jer znaju da nikada neće izgledati toliko dobro koliko žele.

Kao da postoji kolektivni zaborav da u ljubavnom životu imidž jeste važan, ali nije dovoljan. Imidž, predstavljanje sebe na određeni način, može pomoći da drugi bude privučen, ali on nema moć da dugotrajnije zadrži drugoga. I zato nastaju problemi kada je potrebno ostvariti bliskost, kada je potrebno skinuti masku, sebe pokazati u celosti. Kada druga osoba shvati da postoji velika razlika između blistave fasade i zapuštene unutrašnjosti nečije ličnosti, razumljivo je da reaguje razočaranjem i povlačenjem. Tada gube obe strane, i prevareni i prevarant. Pojavljuje se strah od bliskosti i vezivanja, a ljubav zamenjuju foliranje, površni i plitki seksualni odnosi i kratkotrajne zaljubljenosti.

A kolektivno foliranje dovodi do nove ljubavne etike: svako ima pravo da se pretvara kako bi bio prihvaćen, prevareni su samo oni koji su sami pristali da budu prevareni. Ko je naseo sam je kriv. I zato je za orijentaciju u ovim stvarima psihologija sve važnija.

Dr. Zoran Milivojević

PSIHOLOGIJA -TAKAV SAM KAKAV SAM

Ako volimo nekoga, to ne znači da volimo i sva njegova ponašanja i da prihvatamo sve njegove želje. Zbog toga oni koji razlikuju osobu od ponašanja znaju da vole partnera i onda kada im se ne sviđa neki njegov postupak

Postoji razlika između osobe i onoga što osoba čini. Na primer, veoma pametna osoba može izgovoriti poneku glupost. Ovo razlikovanje osobe od njenog ponašanja je izuzetno važno jer ima duboke psihološke posledice. Možemo reći da se ljudi dele na one koji ovu razliku poznaju i one koji je ne poznaju. Oni prvi imaju daleko bolje odnose sa drugim ljudima, ali i sa samima sobom. I jedni i drugi različito razumeju ljubav.

Ljubav je odnos prema drugome kao osobi, kao ljudskom biću. Ako pravimo razliku između osobe i njenih postupaka, onda postaje moguće da imamo različit odnos prema osobi od odnosa prema njenim postupcima. U tom slučaju ljubav, koja je pozitivan odnos prema osobi, nije poništena negativnim odnosom prema nekom njenom postupku. Ako volimo nekoga, to ne znači da volimo i sva njegova ponašanja i da prihvatamo sve njegove želje. Zbog toga oni koji razlikuju osobu od ponašanja znaju da vole partnera i onda kada im se ne sviđa neki njegov postupak. Oni takođe znaju da razlikuju sebe od svojih postupaka i znaju da ih partner voli i onda kada kritikuje neko njihovo ponašanje. Njihova predstava o ljubavi uključuje konflikt i kritiku. Sasvim drukčiji stav ima osoba koja ne razlikuje sebe od svojih postupaka. Ona misli da onaj koji ne prihvata ili osuđuje neko njeno ponašanje u stvari osuđuje i odbacuje nju kao ličnost, kao osobu, kao ljudsko biće. Zbog toga će ona svaku kritiku nekog njenog ponašanja ili odbijanje ispunjenja neke njene želje doživljavati kao odbacivanje, kao negaciju ljubavi.

To proizlazi iz toga što ona svaki svoj postupak i svaku svoju želju doživljava kao deo sebe. Na primer, što joj je neka želja važnija, to je više doživljava kao deo sebe. Ona ima odnos prema svojim postupcima kao da su oni organi iz kojih je sastavljeno njeno telo.

Osoba koja ne razlikuje sebe od svojih postupaka otpisuje mogućnost promene. Kada od nje tražimo da nešto promeni, to doživljava kao zahtev da ona bude neko drugi, da ona ne bude ona. I zato će u svađi uvređeno uzviknuti: Takav sam kakav sam. Ili uzmi ili ostavi!

I zato su reči veoma važne, pogotovu kada kritikujemo ili odbijamo neku želju. Formula je u jasnom pokazivanju dvojnosti: pokazati da prihvatamo osobu i pokazati da ne prihvatamo ponašanje ili želju. Kritiku uvek jasno uputiti ponašanju, a nikako ne osobi. Kada pohvalimo osobu, a kritikujemo ponašanje, tada voljenoj osobi pomažemo da počne da razlikuje sebe od svog ponašanja. A to je put u promenu neželjenog ponašanja.

Iako je davno u Bibliji napisano: Mrzi greh, a ne grešnika, još uvek učimo ovu razliku.

Dr. Zoran Milivojević